Српска књижевност на међи средњег и новог века

Abstract

Овај рад тематизује питања периодизације српске књижевности, стављајући у први план онај период који дели стару од нове књижевне епохе. У утврђивању прелазног стања и иновација, у раду се, уз књижевне токове, разматра и удео језика и културе у еволутивним процесима. При томе се имају у виду доприноси које су расправи о том веома важном теоријском, још више књижевноисторијском питању дали Јован Скерлић, Љубомир Стојановић и Павле Поповић.

Questions of separating old literature from the new one are very complex, so they are approached from various aspects and there are various outcomes. Starting from ideas, culture and literature itself, Skerlić finds that it was Dositej who created and overturn in spirits and who was founder of the new literary creation. Ljubomir Stojanović starts from language, which makes Vuk Karadžić the spirit of revival. Pavle Popović values both the ideas, meaning Dositej, and language, meaning Vuk Karadžić. That is why the key aporia might be resolved with conclusion that Dositej initiated the new Serbian literature, and Vuk provided its foundations on vernacular language and national spirit.