Територијална или културна аутономија за националне мањине? : студија случаја Републике Србије

Abstract

Чињеница је да у многим демократским државама територија представља важан аспект очувања мањинске аутономије. Међутим, у овом раду желимо изнети и одбранити претпоставку да се мањинска права и ниво мањинске самоуправе могу повећати и унапредити и путем институција које не морају нужно садржати територијалну компоненту. Тврдимо да је институције везане за побољшање права и друштвено-политичког положаја националних мањина корисније засновати на институционалним моделима културне аутономије, односно нетериторијалним моделима управљања, као и на принципу слободног удруживања појединаца у циљу делегирања политичке моћи и процеса доношења одлука на мањинско становништво. Ову тврдњу изнећемо у три корака, где први корак подразумева изношење теоријске аргументације која осликава разлоге због којих модели културне аутономије пружају – у односу на моделе територијалне аутономије – потпунији институционални оквир за мањинску управу и за интеграцију националних мањина у односу на моделе територијалне аутономије. Други корак тежи да емпиријски испита ову тврдњу на студији случаја Републике Србије, државе која примењује и територијални и културни модел аутономије, што је чини савршеним примером за упоредну анализу два модела. Трећи корак подразумева обједињавање теоријског оквира и емпиријских проналазака ради предлагања најоптималнијег модела нетериторијалне културне аутономије за самоуправу националних мањина у Републици Србији.

While recognising the fact that in many democratic states territory represents an important component of preserving minority autonomy, we argue that institutional arrangements which strive to protect minority rights and promote self-governance don’t necessarily need to be based on a spatial component. Instead, we claim that institutions ensuring minority rights and endorsing minority decision making should essentially be founded on cultural-autonomy models of governing; models that are formed on a non-territorial basis, through voluntary individual association, with the purpose of delegating governmental powers to nationalities and potentially to other minority groups. We intend to justify this claim by a) putting forward theoretical arguments that exemplify the reasons because of which cultural-autonomy models provide a healthier institutional framework for minority self-governance and integration when compared to territorial-autonomy arrangements b) by testing this claim empirically through the examination of the case of Serbia; a country that implements both regional and cultural models of autonomy, making it a perfect testing-ground for comparing the two models c) by using the mentioned theoretical foundation and our empirical findings to propose the most optimal non-territorial cultural-autonomy model of minority self-governance for the Republic of Serbia.