Анализа стамбених склопова ромске куће

Abstract

Основна структурална карактеристика ромске куће је јукстапозиција или додавање. Она се састоји од једне или више просторних целина, а доминантни принцип њене организације је принцип отворене секвенце, а не затворене геометријске форме и заснива се на ширењу, а не концентрацији, затим координацији, а не субординацији. Зато, уместо уобичајене просторне хијерархије, ромска кућа открива реалност панорамских кутија, а уместо хармоничног наглашавања одређених тема она показује тежњу да сваки кадар употпуни што је више могуће, додајући му нов карактер, боје и мотиве. Њен квалитет се не огледа у креативном изразу појединца, нити у формативној вољи за уређењем животног простора, већ у неограниченом богатству тематског материјала тог простора, које се открива у кретању од детаља до детаља. Архитектонско мишљење простора је апстрактно и синтетичко. Оно тежи да обухвати целину и да је сагледа једновремено, подређујући све њене елементе типолошкој и стилској усклађености композиције. На основу тако дефинисаног професионалног гледишта веома је тешко препознати квалитет уобичајених склопова ромских кућа, који настају из сасвим другачијег и супротног порива. Пре свега, неопходно је ослободити се предрасуде архитектонске професије да је само солидна архитектура прикладна за тумачење. Солидност води порекло од архетипског искуства првобитних здања која су представљала привилегију седелачких култура и њиховог земљорадничког односа према простору. С друге стране, ромска култура, у чијем духу је привремено насељавање земљишта, остаје заувек номадска. Зато она у свом животном простору задржава измештени однос према земљи, идентификујући се са кућом као таквом, не преко примарног типа, већ посредством оживљених сцена.

The basic structural feature of the Roma house is juxtaposition or addition. No matter whether it consists of one or more spatial units, the dominant principle of its disposition is always the principle of open sequence rather than the closed geometric form; it is based on expansion rather than concentration, coordination rather than subordination. Accordingly, instead of an ordinary spatial hierarchy, the Roma house reveals a reality of panoramic boxes. Rather than emphasizing the harmony of individual themes, it tends to fill each frame, as much as possible, through attribution of new characteristics, colours and motifs. The quality of the Roma housing rests neither in an individual’s creative expression, nor in the formative capacity to organise a living space, but in the unlimited richness of its space – in terms of themes and materials – that moves the eye of a viewer from one point to another. The architectural articulation of space is abstract and conceptual. It tends to capture space as a whole and to perceive it simultaneously, subordinating its visible elements to the ideal typological and stylistic unity of the composition. From the professional point of view, defined by such a methodology, it is very difficult to recognize the quality of the Roma housing because it is driven by an utterly different impulse in reality. Such an analysis primarily requires architects to discard the professional prejudice that only solid architecture is suitable for interpretation. The solidity is rooted in the archetypal experience of primeval building structures, which were a privilege of the agrarian cultures and their attitude to space. On the other hand, the culture of the Roma, which is marked by temporary settlement, retains forever its nomadic character. For this reason, Roma families retain a displaced attitude to the soil and identify themselves with the house as such, not through the primary type but rather through animated scenes.