Социјално становање у Србији и Роми

Abstract

У раду је разматрано у којој мери програми социјалног становања који се спроводе у Србији у последњих петнаест година обухватају Роме и да ли одговарају на потребе ове стамбено и социјално најугроженије групе. Анализирано је на који начин законска и стратешка решења из области социјалног становања третирају стамбено питање Рома и каква је њихова примена у пракси. генерално говорећи, данас у Србији постоје два основна модела социјалног становања: социјално становање за давање у закуп и социјално становање у заштићеним условима. Анализа показује да је заступљеност Рома у овим програмима веома мала у односу на друге кориснике. Међутим, све чешће се спроводе програми социјалног становања у којима су Роми једини корисници, што доприноси њиховој још већој просторној сегрегацији, док су неке праксе критиковане као дискриминаторске, попут расељавања некадашњих становника неформалних насеља газела и Белвил у новоформиране групације нестамбених контејнера смештених на периферији Београда. У закључку рада су сумирана постигнућа и препреке у реализацији програма социјалног становања у Србији и наглашена неопходност спровођења усмерених истраживања која би допринела целовитом сагледавању досадашњих ефеката ових програма, а у циљу стварања нових и одрживих модела социјалног становања доступних и најугроженијој популацији.

The paper discusses the degree of Roma inclusion in the social housing programmes carried out in Serbia in the past fifteen years and seeks to establish whether these programmes have been able to meet the needs of this residentially and socially highly vulnerable group. An analysis is made of how Roma’s housing problems are addressed by legal and strategic solutions relating to social housing and how these solutions are implemented in practice. Generally speaking, there are two basic models of social housing in Serbia today: rental social housing and social housing in a supportive environment. The analysis shows that the Roma’s share in these programs is very small compared to other users. Furthermore, social housing programmes targeting solely the Roma are being increasingly implemented, thereby contributing to their ever greater residential segregation. Some actions are criticized as discriminatory, such as resettling former residents of the Gazela and Belvil informal settlements in newly formed groupings of non-residential containers located on Belgrade’s outskirts. The conclusion summarizes the achievements of social housing programmes and obstacles to their implementation in Serbia, emphasizing the need to carry out targeted research that would help gain comprehensive insight into these programmes’ impact, with the goal of creating new and sustainable models of social housing affordable to the most vulnerable population.