Twenty Years Later: The War Did (not) Begin at Maksimir. An Anthropological Analysis of the Media Narratives about a Never Ended Football Game

Abstract

The aim of this work is an analysis of the media narratives about the never ended football match between Dynamo Zagreb and Red Star Belgrade on May 13 1990. The article focuses on the media coverage twenty years after the incident in the context of the game's acquired mythic status, symbolically marking the beginning of the war in former Yugoslavia. The object of the analysis are Serbian and Croatian media with the aim of revealing the strategies of representing this event in the period of the normalization of the relations in the region.

Циљ овога рада јесте анализа медијских наратива везаних за никада одиграну фудбалску утакмицу између Динама из Загреба и Црвене Звезде из Београда, заказану за 13. мај 1990. године. Текст се фокусира на медијске записе двадесет година након овог догађаја, у контексту чињенице да је, временом, ова утакмица прибавила практично митски статус, симболички означавајући почетак рата у бившој Југославији. Предмет испитивања били су медији из Србије и Хрватске, са циљем да се укаже на стратегије представљања овог догађаја у периоду нормализације односа у региону. Анализа указује на то да се приступ унутар јавног дискурса није значајно променио. Медији у Србији овом догађају нису посветили превише пажње, а уколико су то и чинили, углавном је инсистирано на "невиности" српске стране, односно – на чињеници да је читав догађај унапред испланиран како би нова хрватска власт постигла политичке циљеве који су водили остваривању независности. Може се закључити да се у српском јавном простору о овом догађају заправо много више ћути но што се о њему говори. Управо овакав приступ присутан је у јавном дискурсу Србије када се говори о ратовима из деведесетих година ― ради се о недостатку било каквог консензуса и стратегије везане за суочавање са одговорношћу за учешће у ратовима на простору бивше Југославије. У Хрватској, за разлику од Србије, максимирска догађања функционишу као оснивачки мит. Двадесет година касније, када је независност успостављена и додатно учвршћена победом у "Домовинском рату", сећање на овај догађај снажно је и неупитно. Уклапајући се у ширу митску слику рата, максимирски догађаји представљају слику новог почетка, а нелагодна се сећања, попут бројних цивилних жртава и избеглих Срба, на известан начин заобилазе задржавањем националистичког дискурса, у оквиру кога се "непријатељ" искључује помоћу различитих стратегија. Може се закључити да метафора Максимира и даље функционише у јавним наративима у Србији и Хрватској, служећи и данас као оквир за разумевање ширих политичких прилика у ове две земље и указујући на то да националистички дискурси и даље траже свог "значајног другог" у најближем комшилуку/сусједству. Легитимишући се кроз "непријатеља", успоставља се идеологија која заправо замагљује било какву потенцијалну дебату ван премиса које су унапред и одавно задате.