Животињско тело, насиље и морална паника: случај керуше Миле

Abstract

у овом раду ћу се потрудити да покажем како се у српској јавности, у контексту случаја керуше Миле, концептуализује насиље над животињама и да укажем на то како фолклорне класификације живих бића – попут дистинкције између животиња и меса (цф. Муллин 1999) – утичу на разумевање и концептуализацију насиља као феномена. Друго, потрудићу се да откријем који су то елементи овог догађаја изазвали панику у српској јавности, а који су, заправо, инхибирали развој квалитетне јавне расправе о проблему животињске патње. у том смислу, циљ овог рада је двојак – с једне стране, да укаже на то зашто је у српској јавности изостала конструктивна јавна расправа о систематском и системском насиљу над другим животињама, и, с друге стране, да укаже на оне елементе случаја керуше Миле који су довели до настанка моралне панике у друштву.

In April of 2010 Serbia was rocked by the news that a dog whose paws had been cut off was found in the Medakovic neighborhood of Belgrade. Miraculously, the dog was still alive, but in bad condition. The news media named the dog Mila (which, aside from being a Serbian female name, can also mean “dear one” or “gentle one”) and the Serbian public followed the story of Mila’s plight and subsequent recovery with great interest and much comment, so much so that the event became a trigger for a moral panic of sorts. In this paper I have attempted to point out how the Serbian public, with reference to the case of Mila the dog, conceptualizes violence against animals, as well as to point out that folk classifications of living creatures – such as the one which distinguishes animals from meat (see Mullin 1999) – influence the understanding and conceptualization of violence as a phenomenon. Secondly, I have attempted to uncover which elements of the event in question caused a moral panic in Serbia, and which had inhibited the development of a serious public discussion of the issue of animal suffering. In that sense, the object of this paper is twofold – on the one hand it aims to point out why a discussion of the systematic and systemic violence against animals did not occur, and on the other, it serves to point out those elements of the event which caused the panic.