Ружно и грдно: концепт ружног у српском језику

Abstract

У раду се разматра концепт ружног у српском језику посредством анализе лексема ружно, грдно и гадно. Долази се до закључка да је концепт ружног у вези са имагинацијом земаљске материје, те да je формиран и у вези са опозицијама божанско–људско–животињско. Лексема ружно (<*ṷreng- „савијати”, који се налази и у режати), која је преузела и семантичке компоненте лексеме грдно, одређена је опозицијом људско–нељудско, а њена иконичност садржи представу животињског, изопаченог понашања, недостојног човека. Појам грдног (<*gъrdъ <*gher- „трти”, односно, *ghreu „оштар”) одређен је пак сликом неправилне, грубе, за обликовање неподесне материје. Естетске и етичке категорије у првобитном, али и у доцнијем, појмовном мишљењу мећусобно су повезане – зло и ружно стоје насупрот лепом и добром, али су и одређене њима.

We analyze lexical iconicity of basic aesthetic expression categories in Serbian language which expressed concept of ugly– ružno and grdno (“ugly“). Their iconicity is, first of all, associated with the imagination of earthly substance (grdan), but is formed in connection with divine–human–animal opposition (ružno). The lexeme ružno (<*ṷreng- “bend” which is also contained in režati „growl”, „snarl”) which has taken over semantic components of the lexeme grdno is, on the other hand, determined by an opposition of human–inhuman and its iconicity contains images of animal like, deviant behaviour unsuitable to a human.Concept of grdno (<*gъrdъ <*gher- “abrade”, or *ghreu- “sharp”) is determined by an image of a substance which is uneven, rough and unsuitable for moulding. Esthetical and ethical categories in both former and later cognitive thinking are interconnected – evil and ugly oppose beautiful and good but they are also defined by them.