Сценска народна игра и музика: процеси (ре)дефинисања структуралних, драматуршких и естетских аспеката у сценском приказивању традиционалне игре и музике за игру у Србији

Abstract

У току дугогодишњег бављења традиционалном и сценском народном музиком и игром, сазревала је идеја о њиховом проучавању. Од 1999. године, када сам уписала основне студије на Одсеку за етномузикологију Факултета музичке уметности у Београду, и уједно постала члан Народног оркестра АКУД „Лола” у Београду, започео је мој интензиван музички живот – научна сазнања на студијама богатила сам праксом, свирањем на хармоници у поменутом оркестру и корепетирањем, где се спонтано и постепено градило искуство у правцу сценског рада и извођења. Још тада сам схватила да теорија, тј. знања која сам стицала на студијама, и пракса, стечена у раној младости најпре у музици, захваљујући пре свега врсном инструменталисти на хармоници Славку Митровићу Цалету и у каснијим поменутим друштвеним активностима, нису ишле „руку под руку”, нити је сценски рад (стваралаштво, извођење и педагогија) био предмет озбиљнијих проучавања у оквиру научних дисциплина етномузикологије, а посебно етнокореологије у Србији. Као неко ко је разумео и теорију и праксу у области народне музике и народне игре, а притом и одрастао у породици где су се народна музика и игра неговале с љубављу и преносиле генерацијама, сасвим је било природно да у свом научном раду објединим обе уметности, али и да направим искорак даље – у правцу истраживања и разумевања народне игре и музике као сценских уметности. Радује ме што могу да истакнем да сам прва међу нашим етномузиколозима и етнокореолозима у потпуности посветила свој научни рад проучавању сценске народне игре и музике, најпре дипломским радом (2006. године), а затим и докторским радом (2016. године), који је у овом издању угледао светлост дана захваљујући колегама са Музиколошког института Српске академије науке и уметности у Београду, којима овом приликом топло захваљујем. У стицању знања и искуства много је особа, посредно или непосредно, богатило моја сазнања. Дубоку захвалност упућујем свим професорима са Катедре за етномузикологију ФМУ, посебно др Димитрију О. Големовићу, др Оливери Васић (†), др Мирјани Закић и ментору др Селени Ракочевић, који су ме доследно подржавали у току студирања, дајући ми потребну слободу у научном раду и верујући у то да ћу успети да се изборим са овим, у потпуности неистраженим подручјем код нас, посебно када је у питању кореографија народне игре. За увођење у мени ново подручје театрологије и разумевање сценских принципа и драматургије у кореографским делима неизмерно сам захвална проф. др Небојши Ромчевићу са Факултета драмске уметности у Београду, који је истакао да је то и прва сарадња с Факултетом музичке уметности, на шта сам веома поносна. Нарочиту захвалност дугујем др Јаношу Фугедију (János Fügedi) из Будимпеште, који је од 2006. године мој велики ослонац у разумевању лабанотације и који ми је многим стручним саветима помогао у разумевању сценског покрета и коначном изгледу кинетограма. За техничку подршку у изради кинетограма захвална сам Петру Безјаку (Peter Bezjak) из Љубљане, који ми је омогућио примену његовог софтвера LabaNotator. У току протеклих двадесет година имала сам прилике да присуствујем многим догађајима – семинарима за народну игру, концертима народне игре и музике, смотрама народног стваралаштва, фолклорним фестивалима и другим јавним извођењима традиционалне народне игре и музике, на којима сам се сусретала с великим бројем љубитеља народне игре, уметничким руководиоцима, кореографима народне игре, музичким аранжерима, фолклорним играчима, свирачима и певачима. Њихова, увек позитивна, енергија са којом су ми предочавали сопствено кореографско стваралаштво, залазећи и дубински у проблематику играчко-музичких сценских решења, изнова ме је убеђивала колико је појава сценског приказивања код нас инспиративна и витална, и без обзира на многе друге медијске садржаје којима смо данас преплављени, опстаје и развија се, пркосећи времену, и захваљујући пре свега појединцима који се њоме озбиљно баве. Због многих знања која сам стекла свима дугујем неизмерну захвалност. Захвална сам и свим некадашњим и садашњим члановима „свог” Академског културно-уметничког друштва „Коло” из Копра, у чијем окриљу су 2007. потекли први покушаји сопственог сценског стварања, прва бележења кореографских решења, промишљања о сценској игри, а касније и темељнијих проучавања, која трају и данас. Део истраживања за потребе дисертације спровела сам захваљујући подршци Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије из пројекта „Србија за Србе из региона” и у оквиру различитих пројектних активности финансираних од стране Јавног фонда Републике Словеније за културне делатности (Javni sklad Republike Slovenije za kulturne dejavnosti). Истраживања реализована у Србији, Словачкој, Чешкој, Мађарској, Ирској, Румунији, Хрватској и Словенији, у току међународних симпозијума ICTM-a или у самосталној организацији, у периоду од 2006. године, омогућила су ми упознавање са значајним личностима из области етнокореологије, етномузикологије и сценских уметности, посебно кореографије. Разговори с њима мотивисали су ме да истрајем у овом подухвату – захвална сам Андрију Нахачевском (Andriy Nahachewsky), Данијели Ивановој-Најберг (Даниела Иванова-Найберг), Наили Церибашић (Naila Ceribašić), Елзи Иванчић Данин (Elsie Ivancich Dunin), Лиз Мелиш (Liz Mellish) и Нику Грину (Nick Green) на свим драгоценим саветима. Захваљујем и колегиници Маји Красин Матић на многим заједничким истраживањима која смо започеле 2011. године за наше две монографије о српским кореографима народне игре. Посебно задовољство чинило ми је упознавање с двојицом врсних кореографа народне игре из других земаља, проф. Владимиром Марушином из Братиславе и маестром Милосавом Татарићем (†) из Темишвара. Њихов оригиналан приступ кореографском стваралаштву и начин разумевања сценског фолклорног дела отворили су ми нове видике у посматрању овог феномена, због чега се несебично залажем за даљи развој ове сценске уметности код нас, посебно по питању едукације. Из ових напора проистекла је идеја о оснивању првог високошколског студијског програма код нас под називом Сценска народна игра и музика у оквиру Института за уметничку игру у Београду, који је школске 2018/2019. уписао прву генерацију студената на том одсеку. И најзад, без несебичне подршке чланова моје породице многи зацртани планови у току израде докторског рада не би били реализовани. Хвала мојим родитељима и брату. Огромну захвалност упућујем супругу Саши, не само због подршке, већ и због активног удела у решавању многих недоумица и проблема из аспекта „своје” области, филмске уметности. За време настајања овог рада две малене принове, Лена и Никола, имале су такође прилику да упознају сценско стваралаштво и да се радују овој уметности заједно са мном.