Sacred and profane topography in a medieval Serbian parish – An outline

Abstract

This article presents a basic research scope of the social importance of microtoponyms and topographical features of villages and their precincts, which in the Middle Ages were organized as parish communities. The social space of the rural environment is segmented by different entities important for the social and religious life of the local community, such as a parish church with its yard, a cemetery, other churches and chapels in the fields and groves, freestanding crosses, certain bodies of water or some marked trees, typically the oak. The issue of the methods of analysing medieval sources of different provenience and fragmented data is of major importance. In order to understand the sources properly, we have to be aware of the social segmentation of a medieval society, from which diverse interpretation and functions of the cultural artefacts and performances (rituals, festivities) originated.

У сачуваној документарној грађи коју углавном представљају средњо вековне манастирске даровнице краљева, кнежева и обласних господара Србије, често срећемо следеће ентитете забележене на границама сеоских атара или властелинства: црква, гробље, крст, цеста, раскрсница, виноград, воденица, сту денац, водица, издвојено и усамљено дрво или група њих и сл. Углавном, њихова функција као међника није примарна, нити су се налазили искључиво на сеоским међама. Реч је, заправо, о ентитетима који сведоче о сегментацији друштвеног простора који је организован и као село и као парохија, односно као простор са профаним и сакралним обележјем. Сегментација друштвеног простора на свето и профано препознаје се као културна конструкција, сагледана у низу дихотомија као што су званична / незванична култура, учена (писана) / не-учена (усмена), „висока“ / „ниска“, клирикална / лаичка, култура центра и култура периферије. Концепти светости одређеног простора били су разноврсни и хијерархијски постављени, али и за различите друштвене групе, различито дефинисани. Парохија на челу са локалним свештеником била је место где су се поменути концепти сусретали, наметали, одбацивали, присвајали и прилагођавали. То сведочи о постојању локалне и парохијске побожности, чија се посебност препознаје у односу на званично учење средњовековне Цркве.