Castration as a Consequence of the Strengthening of the Dynastic Principle

Abstract

The paper discusses examples of corporal mutilation that accompanied intra-dynastic conflicts or clashes with real or potential pretenders to the imperial throne. Castration was a known but rarely applied measure in the political conflicts of the 7th and 8th century. Hence the two consecutive cases of castration of all sons of the deposed emperor Michael I Rhangabe (813) and the assassinated emperor Leo V the Armenian (820) deviated from the previous Byzantine practice. The paper establishes that in these cases the choice of castration as the most effective means of ensuring the future political disqualification of the princes and their families was a result of the strengthening dynastic principle, which was particularly noticeable in the cases of the descendents of Constantine V from his third marriage. It also highlights that castration was never used on the deposed emperor autokratōr, but only on the bearers of imperial dignities (co-emperors) or simply princes with no imperial title. In examples where castration was used to ensure political disqualification, it was not a sanction for an individual wrongdoing (in other words, castration was not a penalty prescribed for a specific transgression); if these cases were a matter of punishment at all, the penalty was meant to sanction the entire bloodline (γένος) rather than the (innocent) individual. Castration was a milder form of punishment compared to other forms of physical mutilation (severing of the nose, tongue or ears; blinding). Due to the ambivalent attitude of the Byzantine society towards eunuchs, castration did not necessarily lead to social marginalization. Hence, it was applied more frequently during the reign of the Macedonian dynasty, but prominent castrates were incorporated into the official hierarchy as members of an order of eunuchs (τάξεις τῶν εὐνούχων).

У раду се разматрају примери телесног сакаћења који су пратили обрачуне унутар династија или обрачуне са претендентима – потенцијалним или стварним – на царску власт. Уочљиво је да је кастрација била позната али ретко примењивана мера у политичким превирањима током 7. и 8. века. Зато је одлука о кастрирању свих синова свргнутог цара Михаила I Рангабеа (813), а затим и синова Лава V Јерменина (820) одударала од дотадашње уобичајене византијске праксе. Установљено је да је у наведеним случајевима избор кастрације као најефикаснијег средства за будућу политичку дисквалификацију принчева и њихових породица био последица јачања династичког принципа у византијском друшту, што је било врло изражено у случају потомака Константина V из трећег брака. Истакнуто је, такође, да се кастрацији никад не подвргава свргнути цар автократор, већ носиоци царске титуле (цареви савладари) или, једноставно, принчеви без царског звања. Нотирано је да се у примерима примене кастрације у циљу политичке дисквалификације није радило о санкцији за индивидуалну кривицу (дакле, није реч била о казни која је пратила конкретан преступ); ако се у тим случајевима говори о казни, она је била намењена породици, тј. роду (γένος) а не (невином) појединцу. У односу на друге начине телесног сакаћења (сечење носа, језика, ушију, ослепљење) кастрација је спадала у блажи вид санкција. Због амбивалентног односа византијског друштва према евнусима, кастрација није водила обавезној друштвеној маргинализацији жртве. Зато је у време владавине Македонске династије чешће примењивана, али су угледни кастрирани појединци укључивани у службену хијерархију, у евнушки ред (τάξεις τῶν εὐνούχων).