О прозодијским особеностима деклинације именица у ијекавским говорима западне Србије

Abstract

Рад представља покушај да се систематски изложе и аналитички сагледају упечатљиве акценатске карактеристике деклинације (ређе и лексичких категорија и појединачних примера) именица у ијекавским говорима западне Србије. Представљени примери (углавном прозодијских деклинационих односа) сагледавани су из више перспектива: лексичка продуктивност акценатских типова, ареална и/или системска ограничења, природа корелација са одговарајућим приликама у сродним говорима, ниво усаглашености са узорним (Вуковим и Даничићевим) акценатским обрасцима, односно са кореспондентним акценатским моделима у књижевном језику. На основу представљене грађе и учињених аналитичких осврта, устврдили смо следеће: сагледане прозодијске прилике унеколико (и, наравно, неједнако у различитим деловима испитиваног подручја) одступају од класичних прозодијских образаца, односно од одговарајућих прилика у књижевном језику. Ипак, уочене разлике не подривају органско јединство западносрбијанског ијекавског подручја са другим говорним областима источнохерцеговачког (херцеговачко-крајишког) дијалекатског комплекса.

В настоящей работе системно представлены и проанализированы характерные особенности ударений в различных типах склонения имен существительных в иекавских говорах западной Сербии. Рассматриваются различные аспекты иллюстративного материала (в основном прозодических отношений в рамках склонения): лексическая продуктивность определенных типов ударения, ареальные и/или системные ограничения, уровень согласованности с нормативными образцами ударений (Вука и Даничича), характер вза имо отношений с соответствующими образцами в родственных говорах. На основании представленного материала и проведенного анализа автор приходит к следующему выводу: особое положение и внутренняя неустойчивость иекавского комплекса западной Сербии вызывают в определенной степени модификацию образцовых прозодических моделей. Некоторые альтернации, замеченные Даничичем, уже не наблюдаются (тип свекар-свекра), другие являются ареально ограниченными (тип старац-старца), третьи – лексически редуцированными (тип род-рода). Тем не менее, такие различия являются диалектологически закономерными и не подрывают органичного единства иекавского комплекса западной Сербии и других областей восточно-герцеговинского диалекта.

The paper systematically and analytically delves into conspicuous accent characteristics of the declension of nouns in the Ijekavian West-Serbian speeches (less commonly of lexical categories and individual examples). The demonstrated instances (mainly of prosodic declensional relations) are examined from multiple perspectives: lexical productivity of accent types, areal and/or systemic limitations, the level of accordance with exemplary (Vuk’s or Daničić’s) accent patterns, the nature of the correlations with appropriate circumstances in kindred speeches. On the basis of the chosen corpus and analytical viewpoints, we have confi rmed the following: the special status and inherent incompatibility of West-Serbian Ijekavian complex somewhat modifi es classic prosodic models. Some of Daničić’s alterations are missing (e.g. svekar-svekra type), some are areally limited (e.g. starac-starca type), some are lexically reduced (e.g. rod-roda type). Nevertheless, the observed differences are dialectally inevitable and therefore cannot be said to undermine the organic unity of the West-Serbian Ijekavian complex with the other segments of the vast and extensive East-Herzegovinian dialect.