Милоје Милојевић: композитор и музички писац

Abstract

У времену између два светска рата, и све до превремене смрти М. Милојевића, Београд није имао маркантнију фигуру ни личност која би одлучније утицала на уметнички музички живот ове средине.Кроз Милоја Милојевића пројицирало се све значајно и битно што се јавља као остварење и манифестација у српској уметничкој музици у том периоду. Прихватајући импулсе што их је, на почецима стварања савремене наше музичке културе, у српску музику унео Стеван Мокрањац, Милоје Милојевић развија широко мисли и основе из којих ће да се гради наш уметнички прогрес у области звука. Данас, ми већ видимо многе послетке и многа остварења, настала из тих мисли и тих основа. И из тих постигнућа. Брз темпо живота, и у свету и код нас, чини међутим да се све мање виде и знају основе које су се сновале заунапредак, за будућност. А сновали су их, појединачно или у уском кругу, људи одуховљени и способни да преко своје једноставне, чак и примитивне, стварности, сагледају ту даљину, то недоживљено. Један од тих који је такве основе сновао био је Милоје Милојевић. Музичар – интелектуалац, он се изграђивао непрестано и изградио потпуно. Теоретичар – педагог и, као такав, учитељ целе једне, а могло би се рећи, и двеју генерација српских композитора и музичких педагога, он је и музички писац, музиколог, естетичар и критички, и уметнички публициста. Он је и поета: по својој песничкој природи и сродности материје, по својој гипкости у осећању језика првенствено свог, народног и књижевног, он је препевао велики број стихова компонованих у страним језицима; он је интерпрет, диригент и организатор. Изнад свега, међутим, Милоје Милојевић је композитор, музичар – стваралац, његово композиторско дело заокружује један колико широк толико значајан простор у области српске уметничке музике. Кад се загледамо данас у његов духовни лик, ми видимо, све јасније и све свесније како тај лик, уколико га физички све више губимо из очију, постаје све рељефнији, све крупнији. Духовни лик композитора Милоја Милојевића, чврсто фундирана стручност повезује се код њега и подвезује се широком личном културом без које се савремен музичар – уметник, уметник од интелекта, тешко може снаћи у проблематици која му се намеће када се поставља пред своје задатке. Његов уметнички темперамент, врео и племенит у исти мах, не потискује његову, толико карактеристичну, наклоност ка минуциозности, ка цизелирању и рафинираној тежњи за јасноћом. За њега је толико значајна и толико присна приврженост родном тлу и вољењу свога, а ипак, у свему што је радио, потврдно је његово европско, „западњачко“ гледање на композиторску структуру, облик и стил, на законе уметности и музичке културе уопште. После узбрдица и низбрдица преко којих се, нарочито од почетка ХIХ века, кретао политички, друштвени и културни развој нашег народа, посебице у Србији, почетак ХХ века, баш у културним односима, па и у музици, показује већ оштрију диференцијацију, па и знаке контрадикција, елементе будућих сукоба, несразмере реалних достигнућа у односу према друштву. Првенствено, разуме се, у Београду, где се све стекло и стицало. Док се дело Мокрањчево и Маринковићево, па и рад њихових непосредних „млађих“ следбеника, даје без тешкоћа, уклопити у оквир општих културних остварења тако да се све то органски учвршћује, дотле је у приказу генерација којој припада и коју претставља Милоје Милојевић већ врло уочљив прескок, тежња, па и снага, да се у музици српској донесе и да нешто „ново“, нешто што ће више имати везе с оним општим, „европским“, „светским“, него са својим, „нашим“, „домаћим“, под чим се разумевало оно примитивно и закаснело. Идеје које су покретале европеизацију Балкана, па дакле и главног дела Срба, и које се, у разним видовима, више или мање јасно, осећају овде кроз цео ХIХ век, почетком ХХ века добијају већ, - не у свему, - прекретну снагу тако да се не може рећи да у нашем друштву нема, овде-онде, приправљеног терена чак и за тако суптилне „револуције“ какав је, у музици, прелаз са чистог вокалног става на сложеније, па и велике, облике инструменталне и инструментално-вокалне музике. Процес који је у уметности западне Европе почео у ХV и ХVI веку добрим је делом у ХIХ већ одавно био завршен, онда кад су балкански народи тек постепено почели стицати политичку слободу. Та заосталост, тај, историјски мерен, несразмер у културном, па и у уметничком, развоју, – увек у смислу такозване европеизације, без обзира какав се став према њој стварно заузимао, – чини нам разумљивим појаву тога прескока, тога „новог“ што га у српску музику уноси генерација Милоја Милојевића, и понаособ он лично. Он то чини колико својим композиторским остварењима толико, и нарочито, својим интензивним залагањем за тумачење и расветљавање нових и све новијих струјања и у музици европској.