Љубица Марић: компоновање као градитељски чин

Abstract

Стваралаштво Љубице Марић је на мене оставило снажан утисак већ током првих слушања, те касније одредило тему мог дипломског рада на београдском Факултету музичке уметности и једну од главних линија музиколошког рада током следећих деценија. На свој први од многобројних сусрета с композиторком отишла сам заједно са ментором проф. Властимиром Перичићем с пролећа 1975. године, када сам почела да је упознајем као личност изразите индивидуалности, јасно дефинисаних ставова о људима и појавама, а пре свега обдарену имагинацијом и младалачки радозналу да нахрани свој дух са што више истакнутих остварења људске креативности из прошлости и садашњости, како у области уметности, тако и науке. И у стваралаштву и у свакодневном животу се ослањала у знатној мери на своју интуитивност и ценила спонтаност и отвореност за ново. Њен живот је био дуг и садржајан, испуњен трагањем за начинима да своју особену креативност изрази на што потпунији начин. После дипломског рада о послератном стваралаштву Љубице Марић написала сам већи број студија и чланака о различитим аспектима њеног композиторског опуса, а дала сам свој допринос и обележавању стогодишњице њеног рођења 2009. године. Размишљала сам о томе да ћу сва та истраживања синтетизовати једног дана у монографију, што сам најзад и реализовала. Пишући ову књигу, ослањала сам се на своје раније радове, додавајући и већи број нових, до сада непознатих података и увида, али и коригујући неке раније омашке. Љубица Марић није волела да говори о свом животу ван компоновања и другог уметничког делања, па би монографија о њој имала врло танак биографски део да у њеној заоставштини која се чува у Архиву САНУ и Архиву Музиколошког института САНУ није остао знатан број докумената, пре свега преписке, на основу којих су се могли реконструисати неки важни догађаји из њеног живота и на тај начин посредно осветлити и њен композиторски рад, који је свакако примаран разлог за писање ове монографије. Зато у поднаслову ове књиге и стоји: Компоновање као градитељски чин, што је инспирисано изјавом Љубице Марић да је оно што изразито обележава њен живот „потреба за градитељским чином”. Желим да на овом месту изразим захвалност свима који су ми на различите начине помогли у току рада на монографији. Међу њима су др Надежда Мосусова, моја дугогодишња менторка и поуздани саветодавац, затим рецензенти академици Димитрије Стефановић и Дејан Деспић, као и проф. др Снежана Николајевић. Веома ценим зналачке и добронамерне сугестије добијене од проф. Владана Радовановића, који је читао дуже делове монографије. Дугујем захвалност и колегама из Музиколошког института САНУ, бившим и садашњим, који су ми били на располагању за консултације и указивање на релевантну литературу. Да разрешим известан број недоумица, помогли су ми др Даница Петровић, др Катарина Томашевић, др Јелена Јовановић, др Биљана Милановић, др Александар Васић, као и историчар књижевности Ђорђе Перић. Желим да се захвалим и издавачкој кући Furore из Касела за дозволу за репродуковање одломака из композиција Љубице Марић. Најзад, изражавам захвалност Милету Станићу, заменику управника Архива САНУ, и његовим сарадницима који су увек излазили у сусрет мојим молбама.