Music as Intersubjectivity – A Problematic for the Sociology of the Arts

Abstract

Music has the power of establishing a sense of personal closeness and of confrming the existence of a meaningful reality. This is because it creates, or imitates a face-toface situation in which participants experience the same events during shared time. Face-to-face interaction is the primary means by which humans are able to conduct a “reality check” in the face of chaos, sense of meaninglessness and unreality. However, this interaction is basically “about nothing”; in this sense, it is an instance of “pure sociality”. Musical phenomena are semiotic in nature only insofar as they do not stand for themselves, but for something else. When describing social facts and social practices, we are heavily dependent on words and concepts. At the same time, the arts do, by defnition, endeavour to bring about experiences that are untranslatable to any other form of expression. Arts sociologists’ answer to this dilemma has most often been to turn away from the arts themselves and to concentrate instead on the social felds and activities that surround them. This essay suggests a perspective of music as interaction creating an intersubjectively shared experience. At the same time, it is admitted that music, similarly to any other kind of interaction, can also fail in this, or be used deliberately for exclusion. This essay invites discussion on possible uses of this perspective in sociological and cultural research.

Полазна тачка овог огледа јесте опажање да музичко искуство током периодаојађености и трауматичних доживљаја може довести до обнављања човекове вере у вредност живота. То искуство може повратити осећај повезаности с другим људским бићима и потврдити постојање смислене реалности. Објашњење се тражи у начинима на које музика ствара (или пак опонаша – када је посредована партитуром или снимком), ситуацију у којој учесници доживљавају иста искуства током заједнички проведеног времена. С ослонцем на радове Алфреда Шица (Alfred Schütz) и Бергера и Лукмана (Peter L. Berger & Thomas Luckmann), интеракција лицем у лице види се као основно средство преко којег су људи у стању да спроведу „проверу стварности” пред хаосом, осећањем бесмисла и нереалности. Међутим, музика се разликује од већине других облика интеракције у том смислу што она не зависи од ослањања на било коју другу стварност изван саме комуникационе ситуације. Музичке појаве по природи су знаковне само утолико уколико не представљају саме себе, већ нешто друго. У базичном смислу, музичка интеракција „није ни о чему”; у том смислу, она је пример „чисте социјалности”. Када описујемо друштвене чињенице и друштвене праксе, ми у великој мери зависимо од речи и појмова. У исто време, уметности, по дефиниији, настоје да створе доживљај да су непреводиве у било који други вид израза. Одговор социолога уметности на ову дилему често је био одвраћање од самих уметности и, уместо тога, усредсређивање на друштвена подручја и активности које их окружују. Оглед сугерише поглед на музику као интеракцију која ствара интерсубјективно подељено искуство. У исто време, признаје се да музика, слично свакој другој врсти интеракције, такође може подбацити у овоме, или пак бити намерно искоришћена за искључење. Бројни су примери ситуација у којима је темељна структура комуникације нарушена. Примерице, неке Гарфинкелове (Harold L. Garfnkel) етнометодолошке студије показују колико се лако такав прекршај може начинити и, истовремено, колико га је једноставно препознати као одступање од стандардног обрасца. Различити начини искључивања и сукобљавања постоје и у музичкој комуникацији; међутим, ово више потврђује него што побија виђење инклузије као њеног подразумеваног облика. С друге стране, недобровољно излагање музици на јавним местима може уназадити нашу способност да доживимо музику као облик интеракције. Овај оглед позива на дискусију о могућним применама ове перспективе у социолошким и културолошким истраживањима.