Aram Khachaturian and Socialist Realism: A Reconsideration

Abstract

Aram Khachaturian remains a neglected figure in scholarship on Soviet music, his work often held as exemplifying Socialist Realism at its most conformist. In this article I suggest that folk music strongly influenced his style well before the imposition of Socialist Realism, and that his musical language and aesthetics have much more in common with those of contemporary composers in the West than has previously been assumed. A central focus of the paper will be to examine the role played by Soviet musicologists in placing questionable critical constructs on Khachaturian’s career and creative achievement.

Премда се, на први поглед, највећи део опуса Арама Хачатурјана приклања нормама соцреалистичке естетике, посебно када су у питању његове стилизоване евокације грузијске и јерменске фолклорне музике, као и коришћење тропâ оријентализма и егзотизма, западноевропски аутори који су писали о овом композитору обично су превиђали чињеницу да су ови стилски елементи били присутни у његовом опусу много пре успостављања социјалистичког реализма као званичне естетике. Нема неких упадљивих разлика у композиторовом музичком језику пре и после 1934. године, што опонира тврдњама изнетим у стандардној литератури коришћеној на Западу да се Хачатурјан добровољно приклонио стаљинистичком „колонијалистичком” пројекту стварања националних музичких култура на Кавказу и у централноазијским републикама Совјетског Савеза. Претпоставка да је Хачатурјан био у обавези да пише бледа неоромантичарска дела по узору на традицију петорке представља драстично погрешно тумачење његове композиторске естетике. Хачатурјанов музички језик је далеко сложенији него што је сугерисано оваквим квалификацијама. Мада је руска музичка традиција играла значајну улогу у формирању његовог стила, чак и рана дела попут Трија (1932) и Плесне свите (1933) рефлектују широк дијапазон западноевропских модернистичких утицаја (а нарочито Равеловог опуса); њих одликује смео третман хармоније и звучних боја. Ова тенденција је настављена у Хачатурјановим наредним делима; чак је и у остварењу попут Треће симфоније, премијерно изведене 1947. године тј. на врхунцу Ждановљеве кампање, приметно одступање од конвенција социјалистичког реализма у неколико веома важних аспеката. У овом чланку заступам тезу да Хачатурјаново стваралаштво заслужује једно објективније разматрање, мање оптерећено предубеђењима него што је досад био случај. У закључку анализирам на који начин су вредносни судови о његовом опусу рефлектовали актуелну естетику и стилске предрасуде из доба Хладног рата.