What, How, and Why in Serbian Music after the Second World War, in the Light of Ideological-Political Upheavals

Abstract

The subject of this paper concerns the consideration of the social and artistic position of Serbian music within the framework of socialist cultural policies and the post-socialist culture of Serbia in transition. That position will be examined from the perspective of some vital creative issues in respect of which aesthetic, poetical and stylistic streams have often been formed or modified, and weighed against each other. This involves the problems of what and how, which ultimately lie at the root of every musical trend and more generally in art, coupled with the problem of why as a certain point of ‘rotation’ at which both the what and the how are met and modified.

У овом раду размотрен је однос између питања шта, како и зашто у музици и културној политици социјалистичке Србије као дела југословенске Федерације, у време и након социјалистичког реализма, а потом и музичке/културне политике у транзицијској Србији. Дакле, у времену од соцреалистичке музичке ’парадигме’ и културно-образовне социјалистичке концепције, до данашње, стратегијски запуштене и разорене друштвене позиције музике и културе у Србији. Тако је показано да је у социјалистичком реализму веза између шта и зашто музике по природи ствари ближа и непосреднија него између како и зашто, будући да циљ тог шта у свакој политички ангажованој музици, па и нашој тадашњој, јесте у томе да разлог његовог постојања, дакле његово зашто, учини пријемчивим и непосредно доступним. Ипак, у вези са како, то зашто није увек било и плакатски наметљиво. По увођењу самоуправљања 1952, соцреализам ће почети у српској музици и уметности да се повлачи пред естетским начелима модернизма. Та тенденција се у релевантној српској литератури, пре свега о књижевној и ликовној уметности после Другог светског рата, тумачи као социјалистички естетизам, који се развија у социјалистички, умерени модернизам. Атрибут умерен је овде схваћен пре свега као карактеристичан симптом једног ослобађајућег стања духа у музици после соцреализма; као један стилски неспецификујући атрибут који, у синтагми умерен тј. социјалистички модернизам, има пре свега политичку конотацију. Он упућује на природу политике тог социјалистичког, заправо на оно зашто културе, уметности и музике несврстане самоуправне Југославије. У том раздобљу су се, стога, и оно шта и оно како српске музике нашли пред слободним избором, државно гарантованим у мери у којој тај избор неће ’угрозити’ државни систем. Поистовећени у соцреализму, шта и како су се, значи, након њега ’раздвојили’. У друштвено-вредносном систему постсоцијалистичке Србије, директно пропорционалном логици тржишта, композиторска и извођачка продукција одвијају се у пуној слободи одлука и с обзиром на оно шта и на оно како. Али, када се из разлога свог друштвеног пласмана музика ипак приклони тржишту тј. ономе што наша културна политика подстиче, шта и како музике могу са лакоћом поново да се преклопе у својој директној зависности од оног зашто. Јер се наша културна политика данас не гради на концепту превазилажења разорних модуса управљених на укупну институцију музике у транзицијској Србији, већ на концепту ’кокетирања’ са разбибригом уносне забаве, на укупном вредносном обезваживању институција и ’жонглирању’ њима.