An enigmatic hymn for saint Petka-Paraskeva: The canon and its interpretation in the thematic replacement of chants

Abstract

In MS Lavra E-10 / Z-58 from the 17th c. there is a sticheron ωdesnuju Spasa predsta devo in plagal second mode (sixth mode) for the service in honour of St. Petka-Paraskeva (14 October). Such a hymn cannot be found in other manuscripts or printed editions in the service for St Petka. This chant is a unique hymnographical artefact which is a good example of the literary atmosphere of the early Balkan revival and of an ancient liturgical chant practice - the thematic replacement of chants.

U jednom od muzičkih rukopisa sa notiranim napevima za Sv. Petku-Paraskevu (rukopis Lavra E-10 / Z-58 s kraja XVII veka) nalazi se stihira ωdesnuju Spasa predsta devo, u drugom plagalnom glasu, koja ne postoji u drugim notiranim rukopisima sa službom ove svetiteljke. Reč je o izmenjenoj verziji stihire Έk δεζιωυ του Σωτηρος koja je sastavni deo službe u čast Sv. Jefimije, koja se proslavlja 11. jula i 16. septembra. U radu se polazi od pitanja iz kog razloga pomenuta stihira - doksastikon (sa pripevom 'Slava') ωdesnuju Spasa predsta devo nije deo drugih službi u čast Sv. Petke-Paraskeve? Princip tematske zamene napeva podrazumeva striktna pravila i zakonitosti. Osnovno je pravilo da se napev ne može koristiti izvan jedne tematske grupe u okviru opšteg mineja. Stihira ωdesnuju Spasa jeste sastavni deo tematske grupe himni u čast svetih žena mučenica. To se zapaža u opštem mineju, u kome ova himna upravo predstavlja dve službe posvećene mučenici i prepodobnoj. Misli se na svete velikomučenice: Jefimiju iz Halkidona, Marinu iz Antiohije, Katarinu iz Aleksandrije, Nataliju iz Nikomedije i Irinu iz Magedona. Život Cv. Petke-Paraskeve bio je drugačiji. Ona je vodila sveti život blagougodan Bogu da bi nakon smrti njene svete mošti postale čudotvorne, što znači da nije bila mučena niti ubijena zbog svoje hrišćanske vere. Iz tog razloga Sv. Petka-Paraskeva je kanonizovana kao prepodobna, a ne kao mučenica. U službi posvećenoj prepodobnoj iz opšteg mineja ne pronalazimo doksastikon ωdesnuju Spasa. To je sasvim logično budući da tekst jasno upućuje na mučenicu (κάξηπο/mučenica), kao i na krv prolivenu kroz patnje ( /i krovjju stradanjja). Samim tim, jasno je zbog čega u drugim notiranim i nenotiranim rukopisima i štampanim izdanjima, na pripev 'slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu' nema stihire u službi Sv. Petke-Paraskeve. Ne može se, međutim, sa sigurnošću ustanoviti zašto je ona uvršćena u tu istu službu u rukopisu Lavra E-10 (Z-58). Možemo, međutim, da pretpostavimo kako je i zbog čega u datom rukopisu stihira ωdesnuju Spasa predsta devo našla svoje mesto u službi u čast Sv. Petke-Paraskeve, koja se proslavlja 14. oktobra. Jedno od mogućih objašnjenja je u vezi sa vremenom nastanka rukopisa. Naime, period balkanskog preporoda, nakon prve polovine XVII veka, predstavljao je vreme izrazitog intelektualnog uzmaha koji je zahvatio gotovo sve pravoslavne balkanske narode. On se odrazio i na liturgijsku praksu. Središte promena bila je sveta planina Atos gde su se tradicionalno okupljali najumniji pojedinci iz pravoslavnog sveta. U to vreme Atos nije predstavljao samo mesto očuvanja tradicije, već se nametnuo i kao mesto rađanja novih ideja. Stoga je moguće da je pisac rukopisa podstaknut intelektualnim i liturgijskim reformama, tipičnim za taj period, odlučio da na slobodniji način protumači kanone i ostvari, ono što bismo mi danas nazvali, kreativan poriv. Verovatno je, bivajući impresioniran stihirom ωdesnuju Spasa, odlučio da je upotrebi u službi sv. Petke, uprkos činjenici da prema opštem mineju ona pripada drugoj tematskoj grupi. Pretpostavljamo da je namera bila da se služba održana 14. oktobra učini interesantnijom dodavanjem napeva kako bi se postigao odgovarajući utisak prilikom obeležavanja proslave jedne od najcenjenijih svetiteljki poreklom iz balkanskih naroda. Iz tog razloga morao je da bude promenjen tekst, kao i da se izbace stihovi u kojima se govori o stradanju zbog vere. Ponegde je, štaviše, promenjen sam tekst. Naposletku, zaključujemo da je pisac rukopisa Lavra E-10 prilagodio stihiru službi u čast prepodobne mati Sv. Petke-Paraskeve iskoračujući iz okvira kanona. Ovakva vrsta slobode čini se da nije bila prihvatljiva čak ni u datom periodu što se zaključuje na osnovu uvida u kasnije rukopise u kojima ne pronalazimo slične postupke. Ipak, zahvaljujući kreativnosti pisca rukopisa Lavra E-10 (Z-58) imamo mogućnost da sagledamo jedinstven himnografski poduhvat koji je posledica preovlađujuće klime u ranoj fazi balkanskog preporoda, kao i oživljavanja stare liturgijske prakse - tematske zamene napeva.