Europa im Wandel: Musikalische angleichungsprozesse im spannungsverhältnis Ost-West

Abstract

Nicht nur die Kultur, mehr noch die Methoden der Geschichtsschreibung auf kulturellem Gebiet sind geprägt durch die Zeit des 19. Jahrhunderts, in der diese Disziplinen entstanden sind. Demgegenüber sind in den letzten Jahrzehnten Forschungsansätze entwickelt worden, die strukturgeschichtlich ausgerichtet sind und Kompositions-, Institutionen- und Ideengeschichte aufeinander zu beziehen suchen. Eine besondere Rolle kommt den sozialgeschichtlichen Ansätzen zu, etwa im Sinne einer komparativistischen Sozialgeschichte. Regionale Aspekte rücken damit stärker in das allgemeine Interesse. Trotzdem ist noch häufig eine Dominanz nationaler Kategorien zu beobachten, was weder einem historischen Bewusstsein etwa für die Zeit des 18. Jahrhunderts und früher entspricht noch in der heutigen Zeit des sich vereinigenden Europas sachadäquat sein dürfte

U kulturnoj istoriji Evrope granica između Istoka i Zapada bila je i promenljiva i neoštra. U srednjoj Evropi 18. veka ta granica nije bila određena nacionalnom pripadnošću, već regionalnim specifičnostima feudalne društvene organizacije, dok je 19. vek uveo princip nacionalne države i njoj pripadajuće kulture, time i muzike. U Nemačkoj je bilo kompozitora koji su prihvatali ideje nacionalnih škola u muzici, ali bilo je i oštrih protivnika. U prve je spadao Robert Šuman, dok su stavovi Riharda Vagnera o tom pitanju imali šovinističke primese. Ipak, broj nacionalnih škola je stalno rastao, a jedan od njihovih glavnih ciljeva je bio da se potvrde kao zasebne celine razgraničene od drugih (ranije afirmisanih) muzičkih nacija. Teško je analitički dokazati da su u tome uspele. Kao primer može da posluži Frederik Šopen, kompozitor evropskog ranga: ostalo je nerazrešeno staro pitanje da li se njegova dela mogu objasniti njegovim poljskim poreklom, ili je njegov lični stil postao model za poljski nacionalni stil. Osim pitanja granice između Istočne i Zapadne Evrope, nameće se i razlika između Severa i Juga. Reprezentativni su za to primeri Beča i Lajpciga, odnosno Berlina. Njihovi konzervatoriji su u 19. veku privlačili veliki broj studenata iz cele Evrope, od Rusije do Engleske i od Italije do Baltika. U istom tom veku je uspostavljena dominacija nacionalnih kategorija u pisanju istorije muzike, što je neadekvatno kako prethodnom razdoblju, tako i danas aktuelnim tokovima ujedinjavanja Evrope. Posledica toga je vrednovanje pojedinačnih nacionalnih muzičkih tradicija prema "važnosti" (Bedeutung), a ne prema realnom stanju. Postoje ogromne datoteke, kao što je RISM (Répertoire internacional des sources musikales), koje obuhvataju muziku lokalnog regionalnog i evropskog zračenja. I pored toga, u središtu pažnje muzikologa su i dalje izuzetni kompozitori i njihova ostvarenja, što vodi apsolutizaciji i divinizaciji ličnosti i dela. Upravo su biografska proučavanja po istorijsko-kritičkim principima način borbe protiv heroizacije i sakralizacije na način romantičarskog shvatanja muzike. Samo je mali broj muzikologa svestan da je poštovanje dela Roberta Šumana dobilo u Nemačkoj u 20. veku crte heroizacije koja je počivala na prejakom nacionalizmu, dobijajući u vreme nacionalsocijalizma groteskne karakteristike. Druga strana medalje je arogancija s kojom se prosuđuju ličnosti i kulture van sopstvenih krugova. Naročito se takvi stavovi odnose na regione Istočne Evrope, u čemu se uočava održavanje, još samo mentalno granica između "stare" i "nove" Evrope, kao i ideja kulturnog kolonijalizma u ruhu estetičkih teorija. Danas, kada paralelno teku konvergirajući procesi ujedinjavanja Evrope i divergirajuće tendencije afirmacije regionalnih specifičnosti, aktuelnost postavljenih pitanja postaje očigledna. Potrebno je izgraditi jednu realističku poziciju koja će naučnu refleksiju sačuvati od naivne vere u objektivnost u tradiciji Leopolda fon Rankea i aktuelnih pojava raspadanja ispoljenih u istorizovanju svake istorijske spoznaje. Evropa se menja i preispituje posle rušenja proizvoljnih političkih granica a muzika je deo ovih bitnih procesa utvrđivanja kulturnog identiteta.