Les chants de l’au–delà. La poésie épique indo‑européenne et les lamentations funéraires

Abstract

Овај прилог представља проширену верзију предавања одржаног на универзитету „Пол Валери" у Монпељеу (Француска). Песма којом Сирене у Одисеји ХII 184 дд. покушавају да заведу Одисеја није, како би се могло очекивати, еротична, него епска по садржају. Исто важи и за Милошево натпевање са вилом Равијојлом, које би га, да није било Марка, стало главе. Равијојла није никакво хтонско божанство,него вила облакиња, која се пред Марком не завлачи под земљу, већ бежи „небу под облаке". Уз то је она Милошева стара дружбеница, са којом је он провео претходну ноћ пијући вино. У питању је епски мотив виле посестриме, јунакове помоћнице на овоме свету, за који смо у својој књизи „Пракосово" претпоставили да одражава праиндоевропску представу о „небеским супругама" које у „ратничком рају" попут апсара у староиндијској Индралоки или валкира у старонордијској Валхали чекају своје јунаке, и каткад поспешују њихов одлазак онамо – који би нормално уследио после смрти на бојном пољу – тако што их саме устрељују. Јуначка смрт била је предуслов и да неко буде опеван, како код Срба, тако и код старих Грка. Кад у Илијади IХ 412 дд. Ахилеј говори за себе да „ако останем овде да се борим око Троје, нема ми повратка, али задобићу непропадљиву славу, а ако се вратим дома у своју отаџбину, пропашће ми добра слава, али ћу имати дуг век“, он два пута, у формулама наслеђеним из праиндоевропског доба, употребљава реч kléos „слава" која, неколико стотина стихова раније, означава, у множини, јуначке песме које он сам изводи уз лиру. Праие. *k'léwos, етимолошки „оно што се о некоме чује“ са присвојним генитивом лица, чини се да је од најранијих времена подразумевало песничку форму. Његови рефлекси у иранском (авест. sravah-) и у словенском (прасл. *slovo, slovese) значе управо „похвалну песму"; у старосрпском слово је првенствено посмртна похвала, а по свему судећи то је било и изворно староруско значење речи. Да се с Ахилејевим избором суочавао сваки јунак сведочи традиција по којој он након смрти проводи блажен живот на „Белом“ острву са Хеленом као женом и у друштву других ахајских јунака, али искључиво оних који су погинули под Тројом или у повратку кућама (Патрокло, Антилох, оба Ајанта); у историјско доба то острво било је поистовећено са Леуком у Црном мору према ушћу Дунава и на њему су Ахилеј и Хелена уживали божански култ, но верници су им указивали пошту искључиво преко дана, јер је било забрањено онде заноћити; у пролазу, морепловци су тврдили да чују како се оданде разлежу звуци гозбе и витешких игара, а надасве песама, које су Ахилеј и Хелена удвоје изводили; биле су то љубавне песме, али и Хомерови епови. Тако између острва Сирена и Леуке има више сличности него што се унапред могло претпоставити: у оба случаја ради се о тајанственом острву под потпуном или делимичном забраном искрцавања, које не припада овоме, већ оном свету, и које одзвања епским песмама. Подсетимо да су и Хомерове сирене две, а да се на једном раном натпису са острва Самос реч σερην јавља у мушком роду. Пренос Ахилејеве душе на Леуку и његова посмртна женидба Хеленом одражавају у основи исту идеју јуначке апотеозе као и Хераклово вазнесење са ломаче на Олимп, где га као награда за његово јунаштво чека небеска супруга Хеба, оличење вечне младости (први део његова имена је у вези са речју heros од ие. корена *yer- „млад, пун снаге", уп. јунак од стсл. юонъ „млад“, рус. молодец „јунак"). У зороастризму среће се митолошка персонификација звана daena која покојника води преко моста Чинват с овога на онај свет; она оличава покојникове земаљске заслуге и за праведнике има лик прелепе девојке која их одводи у рај, док грешнике дочекује наказа и они падају са моста у пакао; како се зороастријски рај зове „Дом песме“ (авест. garo dəmana-, nmana- срперс. Garot-man), има разлога за поређење авест. назива daena са литавским daina, рум. doina „(елегична) народна песма“. Загробни аспект Сирена огледа се у томе што се често представљају на надгробним споменицима и што у Од. ХХIV 326 бивају ознаåене епитетом hadinos, иначе резервисаним код Хомера за оплакивање мртваца (góos); стога епизода са Сиренама налази ближе паралеле у ирским immrama, епским повестима о пловидби у онострано, чији јунаци посећују бајковита острва настањена лепим женама, него у пустоловинама Синдбада Морепловца. Кирка и Калипсо које обе на својим тајновитим острвимапевају седећи за разбојем и труде се да занавек задрже Одисеја, у основи су варијације истог мотива; у староисландској Саги о Њалу одговарају им валкире које уочи крваве битке код Клонтарфа певају своју злокобну песму ткајући крвљу и цревима јунакâ. Илијада и Одисеја пред нас износе два међусобно супротстављена типа јунака: Ахилеја на његовом путу без повратка у онострано, и Одисеја који је изабрао овај свет и Итаку, успешно избегавши Леуку и друге загробне луке, међу њима и Острво Сирена. Допунски се указује на употребу вокатива уместо номинатива и код Хомера и у српској епској поезији као на могућ траг порекла из тужбалица, на Чајкановићево и Абајевљево међусобно независно извођење јуначких песама из „мушких тужаљки“ посведочених код Срба и Курда, на везу између представе о „небеској супрузи“ и још праиндоевропског обичаја самоспаљивања удовице на мужевљевој ломачи и на могућност извођења грчке речи σειρην од корена који је, између осталог, у гр. σороς „урна за пепео покојника", срп. у-твара итд., можда у двојинском значењу „брачни пар“.