О облицима компаратива у описним речницима српског језика

Abstract

У раду се разматрају лексикографски поступци при обради и презентацији компаратива придева и прилога у великим описним речницима, међу којима средишње место припада Речнику САНУ. Пажња се усмерава на два типа компаратива: 1) на осамостаљени (апсолутни) компаратив као типолошку особину српског језика да се обликом компаратива, поред примарног граматичког значења и функције (изражавање степена особине, квалитета, интензитета и сл. неког појма путем поређења са другим појмом), може изразити и сложенији семантичко-прагматички садржај онда када се компаратив употреби без експлицитно или имплицитно исказаног другог поредбеног члана (нпр. виши друштвени слој, нижи човек, краће боловање и сл.) и 2) на компаратив настао у процесу творбене афиксације, односно у комбинацији обличке (граматичке) флексије и неког творбеног начина (надаље, омањи, полакше, покраћи, подебљи, подаљи; у сложеници бољестојећи итд.).

В статье автор рассматривает лексикографические процедуры обработки и представления сравнительных форм прилагательных и наречий в больших толковых словарей сербского языка, среди которых центральное место принадлежит Большому словаре Сербской Академии наук и исскуств. Основное внимание сосредоточено на двух типах сравнительной степени: 1) на сравнительную степень в абсолютном употреблении, как типологическую характеристику сербского языка, что сравнительная форма может выражать сложнее семантико-прагматическое содержание, когда сравнительная степень использована вне сравнения с признаком другого предмета (напр. виши друштвени слој, нижи човек, краће боловање) и 2) на форму сравнительной степени, которая возникла в процессе словообразовательной аффиксации (надаље, омањи, полакше, покраћи, подебљи, подаљи).