Народна музика Врања

Abstract

Данашња етномузикологија, као интердисциплинарно хуманистичко поље које за циљ има проучавање музике у култури и музике као културе (Merriam 1964), као и људско музицирање (Titon 2015), своје основе дугује етномузиколозима чији су принципи научног рада утемељени на теренском сакупљању традиционалне народне музике и њеној музичкој анализи. У Србији је такав приступ још од друге половине ХIХ века био инспирисан романтичарском националном мисијом и тежњом за очувањем усмено преношеног вокалног и/или инструменталног израза претпостављене архаичне прошлости, карактеристичног за обредно-обичајни и свакодневни живот људи. Музички школовани истраживачи су за таквим материјалом трагали међу надареним извођачима из одређених геокултурних предела, а од средине ХХ века посебно су се фокусирали на удаљене сеоске средине, будући да се тамошње наслеђе сматрало најугроженијим галопирајућом индустријализацијом, емиграцијом, па и глобализацијом. Ипак, капитална бележења су вршена у градовима и у сарадњи с градским становништвом, а као што потврђује материјал у овом издању – понекад је бележена и традиционална градска народна музика.