Шлик на оптуженичкој клупи – у лавиринту сукоба око кореспондентне теорије истине
Schlick in the dock - in a maze of conflicts over the correspondence theory of truth
Само за регистроване кориснике
2022
Конференцијски прилог (Објављена верзија)
Метаподаци
Приказ свих података о документуАпстракт
У спису насловљеном Научна концепција света: Бечки круг
(Wissenschaftliche Weltauffassung: Der Wiener Kreis, 1929), посвећеном Морицу
Шлику у знак захвалности што није напустио Беч, Ото Нојрат, уз Рудолфа
Карнапа и Ханса Хана, заступа научни приступ филозофији и тежњу ка „уједињеној науци” и свима доступном језику науке који намеће „потрагу за неутралним системом формула”. Овај спис, познат као манифест Бечког круга, представља, пре свега, проглас против метафизичких становишта у филозофији. „Стреми се реду и јасности”, каже се у манифесту, „и одбацују се тамне даљине и недокучиве дубине. У науци нема ‘дубина’; све је на површини...” Касније, Нојрат у Шликовом емпиризму и кореспондентном схватању истине подвлачи метафизичке елементе. Шлик одговара: „Оптужен сам да сматрам да се искази могу упоређивати са чињеницама. Признајем кривицу – ја то сматрам. Али протестујем против казне: одбијам да седим на клупи метафизичара.” Дискусији се прикључио Карл Хемпел, који Нојратову теорију бр...ани као ограничено кохерентистичку. На Шликову пак страну стаје Бела фон Јухос, који каже да Нојратови ставови „подсећају на Хегелову дијалектичку концепцију истине”. Да истина није само научна вредност, указује горчина са којом се Бертранд Расел укључује: „Према Нојрату и Хемпелу, рећи ‘А је емпиријска чињеница’ значи рећи: ‘Исказ „А се јавља” је конзистентан са извесним корпусом већ прихваћених исказа.’ У другачијој културној средини може бити прихваћен други корпус исказа. Због тога Нојрат и јесте у егзилу… Другим речима, шта је емпиријска истина може да одреди и полиција.” Ако узмемо, како то чини Ричард Фумертон, да је кључна особина кореспондентне теорије да је „бити истинито” својство, онда семантичку концепцију
истине Алфреда Тарског, која гласи „Реченица ‘S’ је истинита, ако и само ако S”, можемо разумети као корак у одбрани кореспондентне теорије. Међутим,
датом еквиваленцијом, каже Тарски, само се доводе у корелацију два исказа.
Наиме, она једино обавезује да, када тврдимо или одбацујемо реченицу „S”,
морамо да тврдимо или одбацимо корелирану реченицу „Реченица ‘S’ је истинита”. Наиме, ова еквиваленција не прејудицира ниједну дефиницију истине, само поставља услов за њу. Улога овог услова јесте, тврди Тарски, да се избегне парадокс на који он указује. Показујем да парадокса нема и да услов Тарског није a priori адекватан и за природне језике.
In a manuscript entitled Wissenschaftliche Weltauffassung: Der Wiener Kreis
(1929) dedicated to Schlick “as token of gratitude and joy at his remaining in
Vienna”, Neurath, along with Carnap and Hahn, advocates a scientific approach
to philosophy and the pursuit of “unified science” and the universally intelligible language of science that imposes “the search for a neutral system of formulas.” This document, known as the Manifesto of the Vienna Circle, is, above all, a
proclamation against metaphysical views in philosophy. “Neatness and clarity are
striven for,” the Manifesto says, “and dark distances and unfathomable depths rejected. In science there are no ‘depths’...” Nevertheless, Neurath underlines metaphysical elements in Schlick’s empiricism and understanding of truth responds: “I have been accused of maintaining that statements can be compared
with facts. I plead guilty. I have maintained this. But I protest against my punish ment: I refuse to sit in the seat of the... metaphysicians.” Hempel joined the discus sion defending Neurath’s view as a restrained coherence-theory. On Schlick’s side
stands von Juhos, who says that Neurath and Carnap’s views are “reminiscent of
Hegel’s dialectical conception of truth.” That truth is not only a scientific value is
indicated by the bitterness with which Russell engages in the discussion: “To say:
‘A is an empirical fact’ is, according to Neurath and Hempel, to say: ‘the proposition ‘A occurs’ is consistent with a certain body of already accepted propositions’.
In a different culture circle another body of propositions may be accepted; owing
to this fact, Neurath is an exile… In other words, empirical truth can be determined by the police.” If we take, as Richard Fumerton does, that the key feature
of the correspondent theory is that “being true” is a property, then Alfred Tarski’s
semantic conception of truth, according to which “Sentence ‘S’ is true if, and only
if S”, can be understood as a step in defense of correspondent theories. Howev er, this equivalence, as Tarski himself rightly points out, only correlates the two
statements. It says that when we claim or reject the sentence “S”, we must claim or
reject the correlated sentence “The sentence ‘S’ is true”. Namely, this equivalence
does not prejudge any definition of truth; it only sets a condition for it. The role
of this condition is, claims Tarski, to avoid the paradox he points out. I show that
there is no paradox and that Tarski’s condition is not a priori adequate for natural
languages.
Кључне речи:
истина / кореспонденција / кохеренција / Шлик / Нојрат / Тарски / truth / correspondence / coherence / Schlick / Neurath / TarskiИзвор:
Филозофија и наука: зборник радова са научног скупа одржаног 21. и 22. октобра 2020. године, 2022, 71-87Издавач:
- Београд : Српска академија наука и уметности
Финансирање / пројекти:
- Логичко-епистемолошки основи метафизике (RS-MESTD-Basic Research (BR or ON)-179067)
Напомена:
- Научни скупови / Српска академија наука и уметности ; књ. 204. Председништво ; књ. 18
Колекције
TY - CONF AU - Трајковски, Мирослава PY - 2022 UR - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/15660 AB - У спису насловљеном Научна концепција света: Бечки круг (Wissenschaftliche Weltauffassung: Der Wiener Kreis, 1929), посвећеном Морицу Шлику у знак захвалности што није напустио Беч, Ото Нојрат, уз Рудолфа Карнапа и Ханса Хана, заступа научни приступ филозофији и тежњу ка „уједињеној науци” и свима доступном језику науке који намеће „потрагу за неутралним системом формула”. Овај спис, познат као манифест Бечког круга, представља, пре свега, проглас против метафизичких становишта у филозофији. „Стреми се реду и јасности”, каже се у манифесту, „и одбацују се тамне даљине и недокучиве дубине. У науци нема ‘дубина’; све је на површини...” Касније, Нојрат у Шликовом емпиризму и кореспондентном схватању истине подвлачи метафизичке елементе. Шлик одговара: „Оптужен сам да сматрам да се искази могу упоређивати са чињеницама. Признајем кривицу – ја то сматрам. Али протестујем против казне: одбијам да седим на клупи метафизичара.” Дискусији се прикључио Карл Хемпел, који Нојратову теорију брани као ограничено кохерентистичку. На Шликову пак страну стаје Бела фон Јухос, који каже да Нојратови ставови „подсећају на Хегелову дијалектичку концепцију истине”. Да истина није само научна вредност, указује горчина са којом се Бертранд Расел укључује: „Према Нојрату и Хемпелу, рећи ‘А је емпиријска чињеница’ значи рећи: ‘Исказ „А се јавља” је конзистентан са извесним корпусом већ прихваћених исказа.’ У другачијој културној средини може бити прихваћен други корпус исказа. Због тога Нојрат и јесте у егзилу… Другим речима, шта је емпиријска истина може да одреди и полиција.” Ако узмемо, како то чини Ричард Фумертон, да је кључна особина кореспондентне теорије да је „бити истинито” својство, онда семантичку концепцију истине Алфреда Тарског, која гласи „Реченица ‘S’ је истинита, ако и само ако S”, можемо разумети као корак у одбрани кореспондентне теорије. Међутим, датом еквиваленцијом, каже Тарски, само се доводе у корелацију два исказа. Наиме, она једино обавезује да, када тврдимо или одбацујемо реченицу „S”, морамо да тврдимо или одбацимо корелирану реченицу „Реченица ‘S’ је истинита”. Наиме, ова еквиваленција не прејудицира ниједну дефиницију истине, само поставља услов за њу. Улога овог услова јесте, тврди Тарски, да се избегне парадокс на који он указује. Показујем да парадокса нема и да услов Тарског није a priori адекватан и за природне језике. AB - In a manuscript entitled Wissenschaftliche Weltauffassung: Der Wiener Kreis (1929) dedicated to Schlick “as token of gratitude and joy at his remaining in Vienna”, Neurath, along with Carnap and Hahn, advocates a scientific approach to philosophy and the pursuit of “unified science” and the universally intelligible language of science that imposes “the search for a neutral system of formulas.” This document, known as the Manifesto of the Vienna Circle, is, above all, a proclamation against metaphysical views in philosophy. “Neatness and clarity are striven for,” the Manifesto says, “and dark distances and unfathomable depths rejected. In science there are no ‘depths’...” Nevertheless, Neurath underlines metaphysical elements in Schlick’s empiricism and understanding of truth responds: “I have been accused of maintaining that statements can be compared with facts. I plead guilty. I have maintained this. But I protest against my punish ment: I refuse to sit in the seat of the metaphysicians.” Hempel joined the discus sion defending Neurath’s view as a restrained coherence-theory. On Schlick’s side stands von Juhos, who says that Neurath and Carnap’s views are “reminiscent of Hegel’s dialectical conception of truth.” That truth is not only a scientific value is indicated by the bitterness with which Russell engages in the discussion: “To say: ‘A is an empirical fact’ is, according to Neurath and Hempel, to say: ‘the proposition ‘A occurs’ is consistent with a certain body of already accepted propositions’. In a different culture circle another body of propositions may be accepted; owing to this fact, Neurath is an exile… In other words, empirical truth can be determined by the police.” If we take, as Richard Fumerton does, that the key feature of the correspondent theory is that “being true” is a property, then Alfred Tarski’s semantic conception of truth, according to which “Sentence ‘S’ is true if, and only if S”, can be understood as a step in defense of correspondent theories. Howev er, this equivalence, as Tarski himself rightly points out, only correlates the two statements. It says that when we claim or reject the sentence “S”, we must claim or reject the correlated sentence “The sentence ‘S’ is true”. Namely, this equivalence does not prejudge any definition of truth; it only sets a condition for it. The role of this condition is, claims Tarski, to avoid the paradox he points out. I show that there is no paradox and that Tarski’s condition is not a priori adequate for natural languages. PB - Београд : Српска академија наука и уметности C3 - Филозофија и наука: зборник радова са научног скупа одржаног 21. и 22. октобра 2020. године T1 - Шлик на оптуженичкој клупи – у лавиринту сукоба око кореспондентне теорије истине T1 - Schlick in the dock - in a maze of conflicts over the correspondence theory of truth SP - 71 EP - 87 UR - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15660 ER -
@conference{ author = "Трајковски, Мирослава", year = "2022", abstract = "У спису насловљеном Научна концепција света: Бечки круг (Wissenschaftliche Weltauffassung: Der Wiener Kreis, 1929), посвећеном Морицу Шлику у знак захвалности што није напустио Беч, Ото Нојрат, уз Рудолфа Карнапа и Ханса Хана, заступа научни приступ филозофији и тежњу ка „уједињеној науци” и свима доступном језику науке који намеће „потрагу за неутралним системом формула”. Овај спис, познат као манифест Бечког круга, представља, пре свега, проглас против метафизичких становишта у филозофији. „Стреми се реду и јасности”, каже се у манифесту, „и одбацују се тамне даљине и недокучиве дубине. У науци нема ‘дубина’; све је на површини...” Касније, Нојрат у Шликовом емпиризму и кореспондентном схватању истине подвлачи метафизичке елементе. Шлик одговара: „Оптужен сам да сматрам да се искази могу упоређивати са чињеницама. Признајем кривицу – ја то сматрам. Али протестујем против казне: одбијам да седим на клупи метафизичара.” Дискусији се прикључио Карл Хемпел, који Нојратову теорију брани као ограничено кохерентистичку. На Шликову пак страну стаје Бела фон Јухос, који каже да Нојратови ставови „подсећају на Хегелову дијалектичку концепцију истине”. Да истина није само научна вредност, указује горчина са којом се Бертранд Расел укључује: „Према Нојрату и Хемпелу, рећи ‘А је емпиријска чињеница’ значи рећи: ‘Исказ „А се јавља” је конзистентан са извесним корпусом већ прихваћених исказа.’ У другачијој културној средини може бити прихваћен други корпус исказа. Због тога Нојрат и јесте у егзилу… Другим речима, шта је емпиријска истина може да одреди и полиција.” Ако узмемо, како то чини Ричард Фумертон, да је кључна особина кореспондентне теорије да је „бити истинито” својство, онда семантичку концепцију истине Алфреда Тарског, која гласи „Реченица ‘S’ је истинита, ако и само ако S”, можемо разумети као корак у одбрани кореспондентне теорије. Међутим, датом еквиваленцијом, каже Тарски, само се доводе у корелацију два исказа. Наиме, она једино обавезује да, када тврдимо или одбацујемо реченицу „S”, морамо да тврдимо или одбацимо корелирану реченицу „Реченица ‘S’ је истинита”. Наиме, ова еквиваленција не прејудицира ниједну дефиницију истине, само поставља услов за њу. Улога овог услова јесте, тврди Тарски, да се избегне парадокс на који он указује. Показујем да парадокса нема и да услов Тарског није a priori адекватан и за природне језике., In a manuscript entitled Wissenschaftliche Weltauffassung: Der Wiener Kreis (1929) dedicated to Schlick “as token of gratitude and joy at his remaining in Vienna”, Neurath, along with Carnap and Hahn, advocates a scientific approach to philosophy and the pursuit of “unified science” and the universally intelligible language of science that imposes “the search for a neutral system of formulas.” This document, known as the Manifesto of the Vienna Circle, is, above all, a proclamation against metaphysical views in philosophy. “Neatness and clarity are striven for,” the Manifesto says, “and dark distances and unfathomable depths rejected. In science there are no ‘depths’...” Nevertheless, Neurath underlines metaphysical elements in Schlick’s empiricism and understanding of truth responds: “I have been accused of maintaining that statements can be compared with facts. I plead guilty. I have maintained this. But I protest against my punish ment: I refuse to sit in the seat of the metaphysicians.” Hempel joined the discus sion defending Neurath’s view as a restrained coherence-theory. On Schlick’s side stands von Juhos, who says that Neurath and Carnap’s views are “reminiscent of Hegel’s dialectical conception of truth.” That truth is not only a scientific value is indicated by the bitterness with which Russell engages in the discussion: “To say: ‘A is an empirical fact’ is, according to Neurath and Hempel, to say: ‘the proposition ‘A occurs’ is consistent with a certain body of already accepted propositions’. In a different culture circle another body of propositions may be accepted; owing to this fact, Neurath is an exile… In other words, empirical truth can be determined by the police.” If we take, as Richard Fumerton does, that the key feature of the correspondent theory is that “being true” is a property, then Alfred Tarski’s semantic conception of truth, according to which “Sentence ‘S’ is true if, and only if S”, can be understood as a step in defense of correspondent theories. Howev er, this equivalence, as Tarski himself rightly points out, only correlates the two statements. It says that when we claim or reject the sentence “S”, we must claim or reject the correlated sentence “The sentence ‘S’ is true”. Namely, this equivalence does not prejudge any definition of truth; it only sets a condition for it. The role of this condition is, claims Tarski, to avoid the paradox he points out. I show that there is no paradox and that Tarski’s condition is not a priori adequate for natural languages.", publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности", journal = "Филозофија и наука: зборник радова са научног скупа одржаног 21. и 22. октобра 2020. године", title = "Шлик на оптуженичкој клупи – у лавиринту сукоба око кореспондентне теорије истине, Schlick in the dock - in a maze of conflicts over the correspondence theory of truth", pages = "71-87", url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15660" }
Трајковски, М.. (2022). Шлик на оптуженичкој клупи – у лавиринту сукоба око кореспондентне теорије истине. in Филозофија и наука: зборник радова са научног скупа одржаног 21. и 22. октобра 2020. године Београд : Српска академија наука и уметности., 71-87. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15660
Трајковски М. Шлик на оптуженичкој клупи – у лавиринту сукоба око кореспондентне теорије истине. in Филозофија и наука: зборник радова са научног скупа одржаног 21. и 22. октобра 2020. године. 2022;:71-87. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15660 .
Трајковски, Мирослава, "Шлик на оптуженичкој клупи – у лавиринту сукоба око кореспондентне теорије истине" in Филозофија и наука: зборник радова са научног скупа одржаног 21. и 22. октобра 2020. године (2022):71-87, https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15660 .