Филозофија (Византијско-српски односи)
Philosophy (Byzantine-Serbian relations)
Остало (Објављена верзија)
Метаподаци
Приказ свих података о документуАпстракт
У византијским текстовима и њиховим српскословенским преводима под филозофијом се углавном подразумевају теологија (унутрашња филозофија, прва филозофија) и античкe филозофске дисциплине (спољашња филозофија), као и рановизантијске синтезе античког филозофског наслеђа са паганским култовима (супротне хришћанској теологији). Сам термин филозофија се на српскословенском језику појављује веома рано, као позајмљеница из грчког језика (φιλοσοφία) и као преведеница „љубомудрије”. У школским и теоријским текстовима под филозофијом се подразумева спољашња („вратничка“) мудрост која уводи у истинско теолошко мишљење. Користе се садржаји и поступци античке филозофије и преузимају позноантичке дефиниције филозофије (превод Дијалектике Јована Дамаскина, XIV век), односно ранија грчка схватања филозофије као: сазнања бивствујућег (бића, ὄν) као бивствујућег, тј. бивствујућих као бивствујућих (онтологија, аристотеловска дефиниција), сазнања божанских и људских ствари (стоицизам), поучавања о смрти (...платонизам), уподобљавања Богу (платонизам), умећа над умећима и науке наука (платонизам и аристотелизам), љубави према мудрости (етимолошка, питагорејска, сократско-платоновска дефиниција). Најстарија позната дефиниција филозофије на старословенском језику налази се у житију Светог Ћирила (Константина Филозофа), где је филозофија „Божијих и човечијих ствари сазнање, колико се човек може приближити Богу”. Овакво одређење филозофије повезује школско античко схватање филозофије и платонистичко наликовање Богу са библијским уподобљавањем Богу. Судећи по броју преписа и превода на старословенски језик (од IX века), Лествица Јована Лествичника (VI век) је била једно од најчитанијих дела средњовековне Србије. Посебно важно место у монашко-аскетским списима заузима критика неоплатонистичке онтологије (Ориген, Евагрије Понтски), због величања духа и ниподаштавања тела (преводи Сатница Максима Исповедника, Слова Јефрема Сирина, XIV век). Захваљујући византијском филозофском наслеђу, српски средњовековни читаоци су могли да се упознају са учењима античке филозофије. Иако се особености појединих филозофских праваца (питагорејство, платонизам, стоицизам) не одређују увек тачно (што зависи од околности настанка изворног византијског текста), њихово тумачење и усвајање је увек и критичко (теолошко) оцењивање (као и у типологијама уобичајених јереси. У српским средњовековним преводима Шестоднева, коментара прве библијске књиге (Постање), преносе се и тумачења античке филозофије природе (физике). Дијалектика (Филозофска поглавља) Јована Дамаскина представља уводни део теолошке енциклопедије под називом Извор сазнања (делови преведени на старословенски већ почетком X века). Дијалектика која је цела преведена на српскословенски језик (XIV век), представља синтезу две грчке верзије Дијалектике (дуже и краће). Делове Дијалектике поново преводи језички реформатор Константин Филозоф Костењечки (на двору деспота Стефана, XV век), који се залаже за враћање старословенским језичким узорима (Сказанија о писменех). У Дијалектици су сабрана три позноантичка увода у филозофију – општи увод у филозофију, Порфиријев Увод у (Аристотелове) Категорије (Исагоге) и александријски коментари Порфиријевог Увода. У спису се дају дефиниције филозофије и њена подела по дисциплинама, тумачење Порфиријевих предикабилија („гласова“), антепредикамената, Аристотелових предикамента (10 категорија) и постпредикамената. Списи етичке садржине су монашко-аскетски списи у којима су изложени целовити аскетски системи (Лествица), као и поуке о посебним питањима (Сатнице, Слова, Беседе). Политички су списи о држави, односно теорији симфоније („сапрестоништва“) црквене и државне власти (Номоканон Светог Саве, Савети ђакона Агапита Јустинијану, „Молитве светих Симеона и Саве“ у повељама). Подела филозофских знања је само условна, јер све дисциплине зависе од најважније, „унутрашње филозофије”, односно теологије. Најважнији спис платонистичке провенијенције за читаву византијску и западну теолошку књижевност је Ареопагитика (користи се од VI века), коју је на српскословенски језик превео инок Исаија (превод завршен после Маричке битке, 1371). Превод Ареопагитике (Мистична теологија, Божанска имена, Небеска хијерархија, Црквена хијерархија и десет писама) пропраћен је схолијама Максима Исповедника, односно Јована Скитопољског. У деловима текста где је сматрао да су потребна објашњења, монах Исаија је оставио бројне коментаре на текст, у којима упућује на Аристотелове категорије и Порфиријеве „филозофске гласове”. Главна особеност превода су сложенице састављене по угледу на изворну грчку филозофску терминологију (надсуштински, ὑπερούσιος; произлажење, еманација, присуство, προόδος). У Мистичкој теологији, најважнијем ареопагитском методолошком спису, изложене су апофатичка и катафатичка метода. У преводу Паламиног „Исповедања православне вере” се, као и у ранијим исповедањима (Жичка беседа Светог Саве, 1220), поред општег излагања теологије заснованог на никејском Символу вере, образлажу у то време посебно важна питања везана за исихазам. Преведени су и Паламини списи против Варлаама Калабријског и Акиндина. Палама се користи Аристотеловим терминима можност (потенција, сила, δύναμις) и уделовљеност (актуализовање, ἐνέργεια). Наглашава да несазнатљива божанска суштина има можност за различита уделовљења (као што је нестворена таворска светлост приликом исихастичке молитве). Превођење и тумачење (коментари) списа савремених византијских мислилаца указују на висок ниво тадашње српске филозофске културе (XIV век), која се сасвим приближила својим византијским изворима и филозофским узорима.
Кључне речи:
Свети Ћирило (Константин Филозоф) / Јован Егзарх / Теодор Граматик / Лествица / Јован Лествичник / Максим Исповедник / Ориген / Евагрије Понтски / Јефрем Сирин / Теодор Студит / Јован Дамаскин / Платон / Питагора / Епиктет / Сократ / Шестоднев Василија Великог / Дијалектика Јована Дамаскина / Константин Филозоф Костењечки / Увод у (Аристотелове) Категорије (Исагоге) / Порфиријеве предикабилије / Номоканон Светог Саве / Савети ђакона Агапита Јустинијану / инок Исаија / Ареопагитски списи (Corpus Areopagiticum) / Јован Скитопољски / Аристотелове категорије / Мистичка теологија / апофатичка и катафатичка методаИзвор:
Српска енциклопедија, 2013, 2, 364-366Издавач:
- Нови Сад : Матица српска
- Београд : Српска академија наука и уметности
- Београд : Завод за уџбенике
Институција/група
Балканолошки институт САНУ / Institute for Balkan Studies SASATY - GEN AU - Милосављевић, Борис PY - 2013 UR - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/15053 AB - У византијским текстовима и њиховим српскословенским преводима под филозофијом се углавном подразумевају теологија (унутрашња филозофија, прва филозофија) и античкe филозофске дисциплине (спољашња филозофија), као и рановизантијске синтезе античког филозофског наслеђа са паганским култовима (супротне хришћанској теологији). Сам термин филозофија се на српскословенском језику појављује веома рано, као позајмљеница из грчког језика (φιλοσοφία) и као преведеница „љубомудрије”. У школским и теоријским текстовима под филозофијом се подразумева спољашња („вратничка“) мудрост која уводи у истинско теолошко мишљење. Користе се садржаји и поступци античке филозофије и преузимају позноантичке дефиниције филозофије (превод Дијалектике Јована Дамаскина, XIV век), односно ранија грчка схватања филозофије као: сазнања бивствујућег (бића, ὄν) као бивствујућег, тј. бивствујућих као бивствујућих (онтологија, аристотеловска дефиниција), сазнања божанских и људских ствари (стоицизам), поучавања о смрти (платонизам), уподобљавања Богу (платонизам), умећа над умећима и науке наука (платонизам и аристотелизам), љубави према мудрости (етимолошка, питагорејска, сократско-платоновска дефиниција). Најстарија позната дефиниција филозофије на старословенском језику налази се у житију Светог Ћирила (Константина Филозофа), где је филозофија „Божијих и човечијих ствари сазнање, колико се човек може приближити Богу”. Овакво одређење филозофије повезује школско античко схватање филозофије и платонистичко наликовање Богу са библијским уподобљавањем Богу. Судећи по броју преписа и превода на старословенски језик (од IX века), Лествица Јована Лествичника (VI век) је била једно од најчитанијих дела средњовековне Србије. Посебно важно место у монашко-аскетским списима заузима критика неоплатонистичке онтологије (Ориген, Евагрије Понтски), због величања духа и ниподаштавања тела (преводи Сатница Максима Исповедника, Слова Јефрема Сирина, XIV век). Захваљујући византијском филозофском наслеђу, српски средњовековни читаоци су могли да се упознају са учењима античке филозофије. Иако се особености појединих филозофских праваца (питагорејство, платонизам, стоицизам) не одређују увек тачно (што зависи од околности настанка изворног византијског текста), њихово тумачење и усвајање је увек и критичко (теолошко) оцењивање (као и у типологијама уобичајених јереси. У српским средњовековним преводима Шестоднева, коментара прве библијске књиге (Постање), преносе се и тумачења античке филозофије природе (физике). Дијалектика (Филозофска поглавља) Јована Дамаскина представља уводни део теолошке енциклопедије под називом Извор сазнања (делови преведени на старословенски већ почетком X века). Дијалектика која је цела преведена на српскословенски језик (XIV век), представља синтезу две грчке верзије Дијалектике (дуже и краће). Делове Дијалектике поново преводи језички реформатор Константин Филозоф Костењечки (на двору деспота Стефана, XV век), који се залаже за враћање старословенским језичким узорима (Сказанија о писменех). У Дијалектици су сабрана три позноантичка увода у филозофију – општи увод у филозофију, Порфиријев Увод у (Аристотелове) Категорије (Исагоге) и александријски коментари Порфиријевог Увода. У спису се дају дефиниције филозофије и њена подела по дисциплинама, тумачење Порфиријевих предикабилија („гласова“), антепредикамената, Аристотелових предикамента (10 категорија) и постпредикамената. Списи етичке садржине су монашко-аскетски списи у којима су изложени целовити аскетски системи (Лествица), као и поуке о посебним питањима (Сатнице, Слова, Беседе). Политички су списи о држави, односно теорији симфоније („сапрестоништва“) црквене и државне власти (Номоканон Светог Саве, Савети ђакона Агапита Јустинијану, „Молитве светих Симеона и Саве“ у повељама). Подела филозофских знања је само условна, јер све дисциплине зависе од најважније, „унутрашње филозофије”, односно теологије. Најважнији спис платонистичке провенијенције за читаву византијску и западну теолошку књижевност је Ареопагитика (користи се од VI века), коју је на српскословенски језик превео инок Исаија (превод завршен после Маричке битке, 1371). Превод Ареопагитике (Мистична теологија, Божанска имена, Небеска хијерархија, Црквена хијерархија и десет писама) пропраћен је схолијама Максима Исповедника, односно Јована Скитопољског. У деловима текста где је сматрао да су потребна објашњења, монах Исаија је оставио бројне коментаре на текст, у којима упућује на Аристотелове категорије и Порфиријеве „филозофске гласове”. Главна особеност превода су сложенице састављене по угледу на изворну грчку филозофску терминологију (надсуштински, ὑπερούσιος; произлажење, еманација, присуство, προόδος). У Мистичкој теологији, најважнијем ареопагитском методолошком спису, изложене су апофатичка и катафатичка метода. У преводу Паламиног „Исповедања православне вере” се, као и у ранијим исповедањима (Жичка беседа Светог Саве, 1220), поред општег излагања теологије заснованог на никејском Символу вере, образлажу у то време посебно важна питања везана за исихазам. Преведени су и Паламини списи против Варлаама Калабријског и Акиндина. Палама се користи Аристотеловим терминима можност (потенција, сила, δύναμις) и уделовљеност (актуализовање, ἐνέργεια). Наглашава да несазнатљива божанска суштина има можност за различита уделовљења (као што је нестворена таворска светлост приликом исихастичке молитве). Превођење и тумачење (коментари) списа савремених византијских мислилаца указују на висок ниво тадашње српске филозофске културе (XIV век), која се сасвим приближила својим византијским изворима и филозофским узорима. PB - Нови Сад : Матица српска PB - Београд : Српска академија наука и уметности PB - Београд : Завод за уџбенике T2 - Српска енциклопедија T1 - Филозофија (Византијско-српски односи) T1 - Philosophy (Byzantine-Serbian relations) SP - 364 EP - 366 VL - 2 UR - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15053 ER -
@misc{ author = "Милосављевић, Борис", year = "2013", abstract = "У византијским текстовима и њиховим српскословенским преводима под филозофијом се углавном подразумевају теологија (унутрашња филозофија, прва филозофија) и античкe филозофске дисциплине (спољашња филозофија), као и рановизантијске синтезе античког филозофског наслеђа са паганским култовима (супротне хришћанској теологији). Сам термин филозофија се на српскословенском језику појављује веома рано, као позајмљеница из грчког језика (φιλοσοφία) и као преведеница „љубомудрије”. У школским и теоријским текстовима под филозофијом се подразумева спољашња („вратничка“) мудрост која уводи у истинско теолошко мишљење. Користе се садржаји и поступци античке филозофије и преузимају позноантичке дефиниције филозофије (превод Дијалектике Јована Дамаскина, XIV век), односно ранија грчка схватања филозофије као: сазнања бивствујућег (бића, ὄν) као бивствујућег, тј. бивствујућих као бивствујућих (онтологија, аристотеловска дефиниција), сазнања божанских и људских ствари (стоицизам), поучавања о смрти (платонизам), уподобљавања Богу (платонизам), умећа над умећима и науке наука (платонизам и аристотелизам), љубави према мудрости (етимолошка, питагорејска, сократско-платоновска дефиниција). Најстарија позната дефиниција филозофије на старословенском језику налази се у житију Светог Ћирила (Константина Филозофа), где је филозофија „Божијих и човечијих ствари сазнање, колико се човек може приближити Богу”. Овакво одређење филозофије повезује школско античко схватање филозофије и платонистичко наликовање Богу са библијским уподобљавањем Богу. Судећи по броју преписа и превода на старословенски језик (од IX века), Лествица Јована Лествичника (VI век) је била једно од најчитанијих дела средњовековне Србије. Посебно важно место у монашко-аскетским списима заузима критика неоплатонистичке онтологије (Ориген, Евагрије Понтски), због величања духа и ниподаштавања тела (преводи Сатница Максима Исповедника, Слова Јефрема Сирина, XIV век). Захваљујући византијском филозофском наслеђу, српски средњовековни читаоци су могли да се упознају са учењима античке филозофије. Иако се особености појединих филозофских праваца (питагорејство, платонизам, стоицизам) не одређују увек тачно (што зависи од околности настанка изворног византијског текста), њихово тумачење и усвајање је увек и критичко (теолошко) оцењивање (као и у типологијама уобичајених јереси. У српским средњовековним преводима Шестоднева, коментара прве библијске књиге (Постање), преносе се и тумачења античке филозофије природе (физике). Дијалектика (Филозофска поглавља) Јована Дамаскина представља уводни део теолошке енциклопедије под називом Извор сазнања (делови преведени на старословенски већ почетком X века). Дијалектика која је цела преведена на српскословенски језик (XIV век), представља синтезу две грчке верзије Дијалектике (дуже и краће). Делове Дијалектике поново преводи језички реформатор Константин Филозоф Костењечки (на двору деспота Стефана, XV век), који се залаже за враћање старословенским језичким узорима (Сказанија о писменех). У Дијалектици су сабрана три позноантичка увода у филозофију – општи увод у филозофију, Порфиријев Увод у (Аристотелове) Категорије (Исагоге) и александријски коментари Порфиријевог Увода. У спису се дају дефиниције филозофије и њена подела по дисциплинама, тумачење Порфиријевих предикабилија („гласова“), антепредикамената, Аристотелових предикамента (10 категорија) и постпредикамената. Списи етичке садржине су монашко-аскетски списи у којима су изложени целовити аскетски системи (Лествица), као и поуке о посебним питањима (Сатнице, Слова, Беседе). Политички су списи о држави, односно теорији симфоније („сапрестоништва“) црквене и државне власти (Номоканон Светог Саве, Савети ђакона Агапита Јустинијану, „Молитве светих Симеона и Саве“ у повељама). Подела филозофских знања је само условна, јер све дисциплине зависе од најважније, „унутрашње филозофије”, односно теологије. Најважнији спис платонистичке провенијенције за читаву византијску и западну теолошку књижевност је Ареопагитика (користи се од VI века), коју је на српскословенски језик превео инок Исаија (превод завршен после Маричке битке, 1371). Превод Ареопагитике (Мистична теологија, Божанска имена, Небеска хијерархија, Црквена хијерархија и десет писама) пропраћен је схолијама Максима Исповедника, односно Јована Скитопољског. У деловима текста где је сматрао да су потребна објашњења, монах Исаија је оставио бројне коментаре на текст, у којима упућује на Аристотелове категорије и Порфиријеве „филозофске гласове”. Главна особеност превода су сложенице састављене по угледу на изворну грчку филозофску терминологију (надсуштински, ὑπερούσιος; произлажење, еманација, присуство, προόδος). У Мистичкој теологији, најважнијем ареопагитском методолошком спису, изложене су апофатичка и катафатичка метода. У преводу Паламиног „Исповедања православне вере” се, као и у ранијим исповедањима (Жичка беседа Светог Саве, 1220), поред општег излагања теологије заснованог на никејском Символу вере, образлажу у то време посебно важна питања везана за исихазам. Преведени су и Паламини списи против Варлаама Калабријског и Акиндина. Палама се користи Аристотеловим терминима можност (потенција, сила, δύναμις) и уделовљеност (актуализовање, ἐνέργεια). Наглашава да несазнатљива божанска суштина има можност за различита уделовљења (као што је нестворена таворска светлост приликом исихастичке молитве). Превођење и тумачење (коментари) списа савремених византијских мислилаца указују на висок ниво тадашње српске филозофске културе (XIV век), која се сасвим приближила својим византијским изворима и филозофским узорима.", publisher = "Нови Сад : Матица српска, Београд : Српска академија наука и уметности, Београд : Завод за уџбенике", journal = "Српска енциклопедија", title = "Филозофија (Византијско-српски односи), Philosophy (Byzantine-Serbian relations)", pages = "364-366", volume = "2", url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15053" }
Милосављевић, Б.. (2013). Филозофија (Византијско-српски односи). in Српска енциклопедија Нови Сад : Матица српска., 2, 364-366. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15053
Милосављевић Б. Филозофија (Византијско-српски односи). in Српска енциклопедија. 2013;2:364-366. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15053 .
Милосављевић, Борис, "Филозофија (Византијско-српски односи)" in Српска енциклопедија, 2 (2013):364-366, https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15053 .