Књижевноисториографски приступ Милоша Ђурића хеленској књижевности

Abstract

– Ђурићеве пропратне речи уз два издања његове Историје хеленске књижевности (1951, 1972) указују на њено темељно ду ховноисторијско заснивање са полазиштем у схватању књижевности као врхунског израза људског духа уопште, а посебно духа једног народа. Како је то становиште у оштрој супротности са историјско-материјалистичким приступом који је стављен у први план опсежног „Увода“ у приказ развоја старе грчке књижевне уметности – утемељење тог духовноповесног гледишта мора се потражити у претходним радовима овог аутора, пре свега у његовој веома значајној докторској дисертацији на тему Проблеми филозофије културе (1929), где је хумани феномен културне креације посматран у виталистичкој перспективи Анрија Бергсона као микрокосмички наставак и органски, сим биотички продужетак макрокосмичке креативности, у којој се нови животни облици непрестано стварају еволуцијом кроз најразличитије, непредвидљиве преображаје. Ту органицистички и виталистички утемељену универзалну креацију је млади Ђурић повезао са људским културним стваралаштвом, које своје идеално и апсолутно остварење може постићи само у поетској продук цији. Управо критеријуми тако схваћене културне креативности пробијају вештачки, непримерено и неудобно навучену материјалистичку љуштуру марксистичког схватања повести, и то у критички најзначајнијим моментима Ђурићеве Историје хеленске књижевности, као онда када за остварење њене генерички еволутивне ентелехије проглашава стару атичку драму, а Есхилово дело оцењује као апсолутно достигнуће хеленског стваралачког генија.

Miloš N. Đurić hat in seinen beiden Vorworten zu den zwei Ausgaben seiner Geschichte der hellenischen Literatur (1951, 1972) auf ihre grundlegende geistesge schichtliche Anlage hingewiesen, von der Auffassung ausgehend, dass die Literatur den höchsten Ausdruck des menschlichen Geistes überhaupt und besonders eines Volksgeistes vorstelle. Da ein solcher Standpunkt sich im scharfen Gegensatz zu dem historisch-materialistischen Verfahren befindet, das in Đurićs umfangreicher Einleitung in seine Darstellung der Entwicklung der griechischen Dichtkunst in den Vordergrund gestellt wird, muss man nach den Wurzeln jenes geistesgeschicht lichen Blickwinkels in früheren Arbeiten des Autors suchen, vor allem in seiner sehr bedeutenden Doktordissertation zum Thema Die Problemen der Kulturphilosophie (1929), wo er das humane Phänomen der Kulturkreation in der vitalistischen Perspektive von Henri Bergson als mikrokosmische Fortsetzung und organische, symbiotische Erweiterung der makrokosmischen Kreativität betrachtete, die neue Lebensformen durch die verschiedensten, unvorhersehbaren Verwandlungen un aufhörlich evolutiv schaffe. Die organizistisch und vitalistisch gegründete universale Kreation wird vom jungen Đurić mit dem menschlichen kulturellen Schöpfertum verbunden, das seine ideale und absolute Verwirklichung nur in der poetischen Produktion erreichen kann. Die einer so aufgefassten Kulturkreativität inhärenten Maßstäbe brechen die ihr künstlich, unangemessen und unbequem aufgezwungene materialistische Schale der marxistischen Geschichtsauffassung durch, und zwar in den kritisch bedeutendsten Momenten der griechischen Literaturgeschichte, als Đurić das alte attische Drama für die Realisation ihrer generisch evolutiven Entelechie erklärt und das Werk von Aischylos als absolute Leistung des helleni schen schöpferischen Genies preist.