Очување музичког наслеђа у Србији: компетенције, менаџмент и мониторинг

Abstract

Имајући у виду музику као дистинктивну супстанцу елемената музичког наслеђа у контексту нематеријалног културног наслеђа (НКН), захтевност њиховог очувања ауторка позиционира на размеђи друштвеног и звучног. У том смислу важним се испоставља деликатни критеријум компетенције, који се односи, пре свега, на интергенерацијску трансмисију знања и вештина које чине ове елементе и обезбеђују њихово функционисање као наслеђа, али и на менаџмент НКН, посебно у пројектовању планова очувања, мониторингу њихових реализација и евалуацији ефекта. У односу на специфичности сваког од елемената музичког наслеђа, које су последица комбиновања квантитативних и квалитативних особености – различито присуство у савременој пракси (квантитет), последична хијерархија циљева очувања (задатак), те спектар околности и метода рада у том правцу (контекст), њихово очување ауторка пореди са проблемским математичким задацима који увек захтевају оригиналне стратегије решавања. Детаљније је размотрен рад на очувању три елемента музичког наслеђа – Певање уз гусле, Тамбураша, тамбурашке праксе и Свирање на гајдама. У завршном делу ауторка се осврће на одрживост музичког наслеђа из перспективе односа принципа екологије и економије, а потенцијал за унапређење ефикасности и рационализацију деловања на пољу његовог очувања види у конструктивнијој интерресорној сарадњи културе, науке и просвете.