Лаза Костић у српском театру

Abstract

Laza Kostić (Kovilj (Upper) near Novi Sad, February 12th, 1841 – Vienna, December 9th, 1910) – a poet with a distinctive creative path, wide interests and knowledge, and with versatile talents – a playwright, a literate, an interpreter, a philosopher, an aesthetician, literary and theatre critic, a philologist, a jurist, an academician, a professor, a politician, a journalist, a delegate, a diplomat, a great notary, President of the Court, an actor – but beside all of his intellectual engagements, and above all, he was a Poet, originator of Serbian avant-garde poetry and of Serbian essayistic criticism, one of the best experts in Serbian language, originator of the doctrine of dialectical pancalism in the field of philosophy, erudite, exceptional debater, one of the best dialecticians amongst the jurists, the first President of the Serbian Journalists’ Association, founder and the first President of Gymnastics, Rowing and Fire Cooperation of Novi Sad, agile member and benefactor of Society for the Serbian National Theatre… A poet-philosopher of the great philosophical education, an outstanding historian, the most renaissance spirit among the Serbs, never experienced recognition and affirmation during his life. That came later, in 20th century. However, it seems that even today Laza Kostić remains misunderstood in the mirror of our times and that this mirror still does not give full and clear reflection of his artistic creativity.

Полазећи од чињенице да је Лаза Костић (1841–1910) обдарен бројним талентима и да је на многим пољима друштвеног живота оставио веома значајан и упечатљив траг, остварио врхунске домете, пре свега као песник, овај рад је имао за циљ да, театролошком, историографском и компаративном методом, покаже и докаже, исто тако, и његову свестраност и високе домете у многим сегментима позоришне уметности. Пратећи и вреднујући његов допринос у театарској сфери, неминовно се долази до закључка како се Костиће ва ангажованост и овде граничи са невероватним: он је своје делање усмерио на готово све оно што и чини позоришни живот у свој његовој целовитости. Лаза Костић је био глумац, кажу солидан, иако се чини да томе није придавао значаја; учествовао је и у инсценацији представа; писао је есеје о позоришту, о позоришницима, о суштини драмског и сценског чина, о позоришној пракси; најплоднији је позоришни критичар свога времена; учествовао је у организовању позоришних догађаја, у управљању позориштем; пропагирао је ту нову уметност међу Србима; преводио драмска дела и приближавао друге драматургије; један је од оних који су увели Шекспирово драмско стваралаштво у српску књижевност, позориште и културу; у нашу књижевност је унео Шекспиров стих; међу првима је преводио и први штампао Шекспирова драмска дела у Србији; организовао је јубиларну прославу тристагодишњице рођења Шекспира и први пут код нас поставио неко његово дело на сцену (Краљ Рикард III, СНП, Нови Сад, 1864). По његовим преводима наша позоришта су поставила четрдесетак премијера Шекспирових дела. Ипак, највећи Костићев допринос самој позоришној уметности је на плану драмске књижевности. Иако драмски писац невеликог опуса, драмски првенац Лазе Костића Максим Црнојевић (1863) за многе стручњаке је „најзначајније драмско дело српског романтизма” и до данас остало „најпоетскије дело српског позоришта уопште”