Стратегија развоја водопривредне инфраструктуре Србије у светлу чињенице да је она водом врло сиромашна и да су водни режими изузетно неповољни

Abstract

Кључни проблем Србије, један од оних који све више отежава њен развој, али доводи у питање и опстанак у неким подручјима земље, је чињеница да већина становника, планера и доносилаца инвестиционих одлука не схвата егистенцијално најважнију чињеницу да је Србија једна од водом најсиромашнијих држава Европе, са изузетно неповољним, неравномерним водним режимима. У складу са том чињеницом сви морају друкчије да се понашају и према води и према простору који је неопходан за развој водопривредних система. Стање погоршава ‘ресурсни парадокс’ по коме су водни ресурси најоскуднији управо у зонама највећих потреба за водом, што захтева изградњу све дужих и све сложенијих система за допремање воде у таква подручја из зона у којима још увек постоје могућности изградње акумулација са годишњим регулисањем протока. Показатељи о стању и расположивости водних ресурса још ће се више погоршавати у складу са глобалним климатским променама које се више не прогнозирају математичким моделима, већ се реално догађају, са све опаснијим последицама по безбедност људи и материјалних добара, али и са све већим тешкоћама на плану задовољења потреба за водом свих потрошача и корисника вода. У складу са тим чињеницама Србија може да опстане и да се нормално развија само уколико свој развој темељи на изградњи интегралних вишенаменских водопривредних система, који се постепено међусобно повезују у системе вишег реда, у циљу повећавања функционалности и поузданости. Та стратегија подразумева и максималну рационализацију потрошње воде, пречишћавање и рециркулацију у процесу вишекратног коришћења вода. Пошто заједно са површинским коповима водоприврeдни системи имају најстрожије захтеве у погледу простора који им је неопходан за развој, веома ја важно да се стратешким планским документима и просторним плановима свих нивоа резервишу и плански сачувају од девастације изворишта и сви други простори који су неопходни и незаменљиви за изградњу водопривредних објеката. У раду се систематизују показатељи о стању водних ресурса Србије, уз јасно разграничење које воде присутне на сливовима имају атрибуте водног ресурса. Дефинише се концепција развоја две класе водопривредних система – 18 регионалних система за снабдевање водом насеља, и 11 речних система, за испуњење свих других видова потрошње (наводњавање, технолошке потребе), коришћања и заштите вода. Приказује се концепција развоја система, стратешка полазишта, критеријуми, ограничења, приоритети, као и неопходна нормативна подршка, кроз стриктно поштовање локација које се плански резервишу и штите за развој обе класе система. Разматрају се и приоритети у обнови и одржавању постојећих система, при чему приоритет има обнова и повећање проточности ХС Дунав – Тиса – Дунав, чије су све перформансе озбиљно нарушене због дугогодишњег недовољног одржавања, али и злоупотребе канала као реципијената за отпадне воде. Дају се и препоруке за институционалну подршку која је неопходна сектору вода да би могаo да реализује изузетно сложене и одговорне задатке на плану развоја водопривредне инфраструктуре.

Serbia’s key problem, one of those that increasingly hinders its development, but also calls into question the very survival in some areas of the country, is the fact that a vast majority of its citizens, planners and investment decision makers do not understand the most important fact – that Serbia is one of the most water-scarce countries in Europe, with extremely unfavorable, uneven water regimes. And that in accordance with that fact, everyone must act differently both in reference to water and the space that is necessary for the expansion of water management systems. The “resource paradox” only exacerbates the situation, which implies that water resources are the most scarce in the areas of greatest water demand, which requires the construction of longer and more complex water supply systems for distribution of water to such areas from areas where there are still opportunities to build reservoirs with annual flow regulation. Indicators relating to the state and availability of water resources will deteriorate even more in line with global climate change, which is no longer predicted by mathematical models, but is happening in real-time, resulting in increasingly dangerous consequences for people and property, but also having an adverse impact on meeting the water needs of all water consumers and users. Therefore, Serbia can survive and develop normally only if its development is based on the construction of integrated multipurpose water management systems, which are gradually to be interconnected into higher-order systems, aiming at improving its functionality and reliability. This strategy also includes the maximum rationalization of water consumption, purification and recirculation in the process of multiple use of water. Given that, together with surface mines, water management systems have the strictest requirements regarding the space they need for their expansion, it is very important that strategic planning documents and spatial plans at all levels should include elements referring to reserve and planned protection of springs from devastation and all other areas that are necessary and irreplaceable for the construction of water management facilities. The paper systematizes the indicators of the state of water resources of Serbia, clearly specifying which waters present in the basins possess the attributes of water resources. The paper also defines the concept of development of two classes of water management systems – 18 regional water supply systems for settlements, and 11 river systems, intended for all other types of water consumption (irrigation, technological purposes), usage and protection of waters. It also examines the concept of system expansion, strategic starting points, criteria, limitations, priorities, as well as the necessary normative support, through strict protection and planned allocation of land to be used for the expansion of both classes of systems. Priorities in renovation and maintenance of the existing systems are also considered, with priority given to the renovation and increase of the HS DTD flow rate, whose all performances have been seriously impaired due to long-term insufficient maintenance, but also due to the abuse of canals as wastewater recipients. The paper also includes recommendations for the institutional support that is necessary for the water sector to be able to realize extremely complex and responsible tasks in the field of water infrastructure development.