Језик мимо граматике: о тзв. родно сензитивном језику

Abstract

У време када смо сведоци присвајања српског културног и језичког наслеђа – српске баштине на Косову и Метохији као албанске, Мирослављевог јеванђеља као хрватског, призренско-тимочких говора као бугарских, о Повељи Кулина бана да не говоримо – усвајањем Закона о родној равноправности 20. маја у Скупштини Републике Србије и одредбама о родно сензитивном језику из тога закона суочени смо са још једним ударом на национални идентитетски чинилац – језик. Неупућени, а објективни читалац оценио би овај исказ као парадоксалан, питајући се како то да модерна цивилизација и њено законодавство оним што треба да унапреди положај скрајнутих, да спречи дискриминацију сваке врсте, обезбеди једнакост мушкараца и жена у свим сегментима живота може да начини штету и како законодавно регулисање једнаког положаја мушкараца и жена може утицати на језик, и то негативно, деструктивно.