J. S. Bach’s Keyboard Works: from Performance to Research

Abstract

Practice-led research in classical music has tended to deal with specific and limited case studies, examining in detail the ways in which one musician’s individual responses to a work or genre can lead to a new understanding of that object, and assessing the different forms of knowledge generated. This project discussion however deals with a complete corpus created over one composer’s lifetime, Bach’s works for clavier, and looks at the very many different aspects of musical understanding – including pedagogy, technique, compositional practice, performance practice, attribution studies and organology – that can be enriched by hands-on engagement with a substantial and high-quality repertoire.

Проучавање уметничке музике вођено праксом, по правилу је усмерено на конкретне и ограничене студије случаја, у којима се детаљно истражују начини на које индивидуалне реакције музичара на дело или жанр могу довести до новог разумевања предмета, те испостављају различите врсте тако створених сазнања. Међутим, ова расправа се бави комлетним корпусом створеним током живота једног композитора – Баховим делима за клавијатурне инструменте – и сагледава бројне аспекте музичког разумевања, укључујући педагогију, технику, композициону и извођачку праксу, студије ауторства и органологију – које може обогатити практичан рад на обимном репертоару високог квалитета.

Пројекат описан у овој студији показује како извођачке перспективе производе конкретна научна питања у проучавањима руковођеним праксом, овде на при- меру истраживања комплетног циклуса Бахових дела за клавијатурне инстру- менте, спроведеног од 2017. до 2021. године. Дела су, колико је то могућно, груписана према жанру, уз пажљиво разматрање коришћених инструмената, нотних издања и услова извођења. Пројекат је за- почео циклусом Добро темперовани клавир, садржао је шест делова, од анализе до коначне припреме извођења, што је постало основом за педагошку студију. Уследила је дискусија о прецизним техничким компонентама двогласних и трогласних инвенција. По извођењу Уметности фуге настала су два истраживачка есеја, један о делу као композицији за клавијатурни инструмент (то је био закључак, али не постоји јединствена клавијатура), а други о различитим модерним завршецима последњег, незавршеног Контрапункта. Овде је заједнички рачунарски пројекат идентификовао завршетке који највише личе на Бахову музику у погледу вођења гласова и мелодијске контуре. Извођачка пракса је била још једно кључно поље интересовања, укључујући и орнаментацију (различити рукописи из XVIII века, различите датације, нуде велики број различитих опција), повезивање баховских прстореда са извођачком техником и могућне утицаје на савремену импровизациону праксу, као и повремену употребу педалних тонова у малом броју раних, за Баха нетипичних дела, где се сугерише да је композитор у том периоду имао инструмент с педалама које повлаче дирке. Даљи практични експерименти спровођени су како би се тестирала интересантна прича Чарлса Бернија о Баху, који је „дирке повлачио наниже помоћу штапа у својим устима, а који није могао да дохвати ни рукама ни ногама“. Коначно, на додатним реситалима истражена је разлика између извођења Добро темперованог клавира на оргуљама и на клавикорду, вештина читања с листа (према сведочењима, Бах је могао да „свира све, без оклевања, на први поглед“), и идеја техничког урушавања наученог репертоара током времена. Већина тих истраживачких питања не би могла да се постави без извођачке перспективе. У том смислу, сасвим је јасна важност међусобног разумевања научника, уредника и извођача када је реч о њиховим различитим приступима.