Tкалачка терминологија и њена симболика у тумачењу Андрићевог дјела

Abstract

У раду су представљени аспекти Андрићевог дјела који укључују мотиве ткања, испредања и уплитања нити, затим умијећа и умјетности производње и употребе текстила. Наглашена је, уз начело ероса, митска и фолклорна матрица, и женски креативни принцип на коме почива, као и процес у коме обредни симболички образац постаје дио књижевне структуре. Из Андрићевог дјела издвојени су примјери, и представљени као узорак за полифоно књижевно осмишљавање архетипа, који се још од фолклорних и античких прича о суђајама, мојрама, паркама, о Пенелопи, Аријадни, Атени и Арахни троши и осипа, и једнако траје. С друге стране, увидом у функционисање ових мотива у контексту историје идеја и историје приватног живота разоткривана је стратегија Андрићеве нарације која се с једне стране артикулисала као иронијска дистанца, а са друге као моћна метафора аутопоетичког исказа.

The work presents aspects of Andrić’s works which include motives of weaving, pulling and interweaving of threads, of craft and art of textile manufacturing. Mythical and folklore matrix, along with principle of eros, is emphasized, and feminine creative principle it is based on, as well as the process in which ritual symbolic pattern becomes a part of literary structure. On the other hand, by looking into functioning of these motives in context of history of ideas and history of private life, one discovers strategy of Andrić’s narration which, on one side, articulated itself as an ironic distance, and on the other side as a powerful metaphor of auto-poetic expression. Metaphor of weaving generalizes skill, talent, experience, wisdom, destiny, time, life and death, also encompassing archetypical dimension, and mythical symbolism, and folklore matrix, and ideology of “living heritage” of traditional culture, and literary topos. Its power and suggestiveness also spill over into interpretational discourse, and therefore the weaving metaphor has its stable place in versatile critical opus regarding Andrić, in an array of versions such as “narrative warp” or “narrative weaving”. This versatility in thematical, interpretative and qualitative sense is also represented by chosen fragments, as evidence of its vitality and specific formulativity.