Супклинички поремећаји функције штитне жлезде код старијих

Abstract

Супклинички поремећаји функције штитне жлезде су дефинисани као биохемијски поремећаји, где постоји мање или више снижен (супримиран) ниво тиреостимулишућег хормона (ТСХ), или пак повишен ниво ТСХ, уз нормалан серумски ниво слободног тироксина. Када говоримо о терапији супклиничких поремећаја функције штитне жлезде, постоје још увек контроверзе о томе да ли је терапија увек неопходна, нарочито у случају гранично израженог поремећаја. Једна од популација где се о терапији ових поремећаја нарочито пуно полемише јесте популација старијих особа, а живимо у времену где се све више суочавамо са здравственим проблемима, који се нарочито јављају у популацији старијих. Оно што посебно заокупља пажњу када се говори у утицају поремећаја нивоа тироидних хормона код старијих особа јесте ефекат на пораст и морбидитета и морталитета од различитих кардиоваскуларних обољења, у условима супклиничког поремећаја функције штитне жлезде. Сама дијагностика у старијих особа мора да буде прецизна, јер је познато да се у старијих особа региструје и већи проценат особа са овим поремећајима, нарочито ако се не користи интервал за ТСХ, специфичан за одређено животно доба. Препоруке за лечење супклиничке хипотиреозе у популацији старијих од 65 година се стално модификују и константно су изложене провери и критици. Начелно се већина слаже да је за постављање дијагнозе потребно користити виши праг за ТСХ. У терапији је потребно као циљну вредност имати виши ниво ТСХ, уз стриктно избегавање прекомерне надокнаде тироксина. Код старијих се практично код сваког пацијента са супклиничком хипертиреозом одлучујемо за терапију. Oдaбир aдeквaтнe тeрaпиje потребно је спровести зaвиснo oд узрoкa супклиничкe хипeртирeoзe и примeнити дoдaтну тeрaпиjу прeмa индикaциjaмa. Наравно, принцип да се сваком пацијенту приступа индивидуално и да се код сваког појединачно процењује постојећи ризик, као и потенцијални бенефит од терапије, мора увек да буде основна водиља у нашој одлуци о поступку са овим пацијентима

Subclinical thyroid dysfunction is defined as a biochemical disorder, where there is a more or less decreased (suppressed) level of thyroid-stimulating hormone (TSH), or an elevated level of TSH, with a normal serum level of free thyroxine. There are still controversies about whether the treatment of subclinical disorders of thyroid function is always necessary, especially in the case of borderline disorder. One of the populations where the treatment of these disorders is especially debated is the elderly population, and we live in a time when we are increasingly facing health problems that occur especially in the elderly population. What is particularly noteworthy when talking about the influence of thyroid hormone disorders in the elderly is the effect on the increase in morbidity and mortality from various cardiovascular diseases in the conditions of subclinical thyroid dysfunction. The diagnosis of the subclinical thyroid dysfunction in the elderly must be precise, because it is known that a higher percentage of people with these disorders are registered in the elderly. The prevalence of subclinical thyroid dysfunction may be significantly overestimated unless an age-specific range for TSH is used. Recommendations for the treatment of subclinical hypothyroidism in the population over the age of 65 are constantly being modified and are constantly subject to criticism. In principle, most agree that a higher threshold for TSH should be used to make a diagnosis. During treatment it is necessary to have a higher level of TSH as a target value, with strict avoidance of excessive thyroxine replacement. In the elderly, we opt for therapy in practically every patient with subclinical hyperthyroidism. The selection of adequate therapy should be made depending on the cause of subclinical hyperthyroidism and additional therapy should be applied according to the indications. Of course, the principle that each patient is approached individually and that the existing risk is assessed individually, as well as the potential benefit of therapy, must always be the most important issue when making our decision about the treatment of these patients.