Стојан Новаковић и конкордат са Ватиканом

Abstract

– Стојан Новаковић се прво као министар просвете и црквених дела осамдесетих година деветнаестог века а потом као председник владе (1895–1896) бавио по ложајем католика и организацијом католичке цркве у Србији, која се налазила под јурисдик цијом Јосипа Јурја Штросмајера, ђаковачког бискупа и апостолског администратора Београд ске дијецезе. Штросмајер је у више наврата настојао да увери Новаковића и српску владу у неопходност закључења конкордата са Светом столицом којим би био регулисан и положај католичке цркве у Србији. Међутим, услови под којима је Штросмајер предлагао закључење конкордата оцењени су од Новаковића и српске владе као неприхватљиви и супротни срп ском законодавству. Пославши барнабиту Ћезара Тондија као мисионара у Србију, Штрос мајер је открио основни циљ свог залагања за конкордат, јер се Тондини у Србији отворено залагао за унију са римокатоличком црквом. Због оваквог става српска влада је захтевала да Тондини буде повучен из Србије а закључење конкордата је одложено. Као председник владе Новаковић је настојао да закључи конкордат како би пружио доказ о верској толеранцији у Србији што је био и предуслов за националну акцију у Старој Србији, Македонији и Босни и Херцеговини, где су католици чинили значајан део локалног становништва.

Stojan Novaković was first the Minister of education and religious affairs in the 1880s and from 1895 to 1896 he was the President of government of Serbia. On both occasions, he had to deal with the issue of the position of the Catholics in Serbia since there was no catholic hierarchy in Serbia. Josip Juraj Strossmayer, bishop of Djakovo, in the nearby province of Austria-Hungary, was the titular bishop of Belgrade. Strossmayer tried on numerous occasions to convince Novaković and the Serbian government to conclude a convention with the Holly See in order to create the conditions for the establishment of the catholic hierarchy in Serbia. The conditions he considered as indispensable before such a convention could be concluded, were judged by Novaković and the Serbian government as excessive and contrary to the Serbian laws. Furthermore, Strossmayer’s real objective was revealed by his missionary in Serbia, Tondini, who openly spoke about the need of the union of the Serbian Orthodox Church with Rome. Thus, the Serbian government obtained the removal of Tondini from Serbia and the issue of the convention with the Holly See was adjourned. As President of the Serbian government (1895–1896) Novaković tried to conclude a convention with Rome in order to demonstrate the religious tolerance of Serbia. He deemed it indispensable precondition for the national action both in Old Serbia and Macedonia and Bosnia and Herzegovina, where an important part of the population were Catholics.