Полихисторска својства Стојана Новаковића и књижевност

Abstract

У раду се описује какав је однос Стојана Новаковића према књижевности. Књижевност се појављује као део његовог полихисторског хоризонта. Али, књижевност се посматра и као део његовог историјског разумевања. У уметничком и историјском аспекту књижевности – у делу Стојана Новаковића – очитују се разнородна полихисторска својства. Она имају један вид у његовој Историји српске књижевности, а други вид у његовом делу Српска књига (њени продавци и читаоци у XIX веку). Но, она имају најразуђенији вид – и највећи уметнички домет – у његовом мемоарском приповедању. Ту се конституише најубедљивији облик Новаковићевог историјског разумевања, јер се оно појављује истовремено и као уметност и као наука.

The paper describes Stojan Novaković’s relation towards literature. Literature appears as a part of his polyhistoric horizon. But, literature is also viewed as part of his historical understanding. In artistic and historical aspect of literature – in Stojan Novaković’s work – there are various polyhistoric characteristics. They have one form in his History of Serbian Literature, and another form in his work The Serbian Book (Its Sellers and Readers in the 19th Century). However, they have the most diverse form – and the highest artistic achievement – in his memoirical narration. This is where the most convincing form of Novaković’s historical understanding is constituted, because it simultaneously appears both as art and as science.