A "thing" - the concept and division in Serbian mediaeval law

Abstract

The Serbian mediaeval law of property was concerned essentially with things (res), their acquisition and their transfer. The things (res) were considered as objects and as rights in objects, that had economic value. However, Serbian mediaeval law does not abstractly use the idea of a thing (stvar, ствар in Serbian language). In every case, Serbian legal sources quote and name any single thing that was the object of the transaction.

Стварно право у средњовековној Србији заснивало се на појму ствари, начинима њиховог стицања и отуђења. Али, како у то време није постојала научна обрада права, у изворима не налазимо апстрактни појам ствари, већ се у сваком посебном случају именује ствар која је била предмет правног промета. Најстарији израз који се користи да би означио скуп ствари који сачињавају имовину је добитак. У текстовима из XIII и XIV века, добитак означава пре свега стоку, као најпримитивнији облик људског богатства, мада у неким изворима и имовину уопште. Неки документи праве разлику између живог добитка, што представља стоку и мртвог добитка, који означава непокретне ствари. Најчешћи израз који се користи за појам имовине је иманије или именије. Иманије, као објекат стварних права се у текстовима противставља глави, као субјекту својинских права. Од врло детаљне поделе ствари које познаје римско право у средњовековном српском праву налазимо само један фрагмент у Синтагми Матије Властара који помиње поделу на покретне и непокретне ствари (res mobiles, res imobiles). Ради се о тумачењу једне Јустинијанове Новеле која поред покретних и непокретних ствари (πράγματα κινητὰ ἀκίνητα), познаје и такозване самопокретне ствари (αὐτοκίνητα). Међутим, у српском преводу самопокретне ствари су изостављене. Остале поделе ствари, које познаје римско право, се изричито не помињу, али анализа извора нам дозвољава да закључимо да је средњовековно српско право познавало ствари у промету (res in commercio), телесне и бестелесне ствари (res corporales, res incorporales) и правило разлику између главне ствари и припадка (res principale, accessorium). Највише примера налазимо за појам бестелесних ствари, односно одређених права. Приликом стицања непокретности у документима се често истиче да ће нови власник моћи да ужива ствар са „свим правима“ (i s vьsemi pravinami). Израз i s vьsemi pravinami представља превод византијске формуле μετὰ τῶν δικαίων καὶ πρόνομιων, који се најчешће среће у хиландарским актима.