Воћарска лексика и терминологија у српском језику

Abstract

У нашој средини, у српском етничком и језичком поднебљу, упоредо сагајењем и подизањем воћака и воћара, развијала се и уоптпуњивала општавоћарска лексика и терминологија. Српска народна воћарска лексика итерминологија као дио лекичког фонда српског језика нису до данаспредстављале предмет лексиколошке анализе.Лексиколошка анализа српске воћарске терминологије у овом радузаснована је на корпусу од 1.254 лексичке јединице, сачињеном на основунајзначајнијих једнојезичких рјечника српског (српскохрватског) језика,воћарских приручника, важнијих етнографских и дијалектолошких дјела итд.Корупс дакле обухвата воћарску лексику штокавског дијалекатског подручја ивременски се протеже на цио XIX и XX вијек.Базични дио воћарксог лексикона чини лексика домаћег, словенскогпоријекла; знатнији удио у њему заузима једино лексика оријенталног поријекла(која је посредством турског језика инкорпорирана у наш лексички систем).Рад је имао за циљ да се српска народна воћарска лексика и термионологија(уз осврте културолошке, каткад и друге природе) у првом реду освијетли сатворбено-семантичког аспекта на прегледан и јасан начин. Таквом циљу подређенаје и његова концепција. Уз уводни и закључни дио, рад овухвата следећа трипоглавља:I. Преглед српске воћарске лексике (на материјалу воћака стаблашица изфамилије Rosaceae);II. Појединачни називи воћака: лексичко-семантички приступ;III. Појединачни називи воћака: творбени преглед.Творбено-семантичкој анализи народне воћарске терминологије (каоглавном предмету овога рада), претходио је општи преглед воћарске лексике.У првом поглављу представљене су наше воћке стаблашице: јабука,крушка, шљива, трешња, вишња, бадем (бајам), бресква, кајсија, зерделија(Prunus cerasifera), дуња (гуња), мушмула, указано је на њихов значај у животузаједнице, освијетљена је њихова улога у култу, обреду и предању. Језичкиаспект односи се на развој значења наведених лексема, на њихову улогу уфразелогији, ономастици и деривацији. Утврђено је да се значај воћке усвакодневном животу, предању и култу непосредно одражава на језичкомплану: лексеме које означавају важније воћке (јабука, крушка, шљива), имајуразвијенију полисемантичку структуру, снажнији деривациони потенцијал,значајније мјесто у ономастикону и фразеолошком систему српског језика.Друго поглавље посвећено је семантици народних назива бројних врста иваријетета наших воћака. Појединачни називи посматрани су као тематска групаријечи. У жижи лексичко-семантичке анализе је воћни плод као средишњи иглавни индуктор номинације. Појава исте или сродне особине плода (нпр. боје,ускуса, мириса итд.) уочена код воћака ботанички различитих родова, налазилаје свој израз на лексичком плану. Теорија компоненцијалне анализе упроучавању природе лексичког значења нашла је своју праву примјену усемантичком приступу овој врсти лексике. Посматрајући цјелокупну тематскугрупу кроз призму њених поставки, могуће је сагледати заједничке семантичкекритерије којима подлијежу називи ботанички различитих родова. То су: боја,облик и/или величина, укус, мирис, структура и вријеме сазријевања. Већиспектар варијетета плодова у природи (какав познају јабука, крушка, бресква),имплицира ширу заступљеност семантичких критерија; ужи спектар варијатета(какав имају нпр. бадем или маслина), имплицира њихову ужу заступљеност. Засве критерије семантичког рашчлањивања карактеристичан је двојак начинмотивисања, непосредни и посредни. Удио међу непосредно мотивисаним ипосредно мотивисаним лексемама варира идући од једне семантичке категориједо друге.Поред воћног плода као главног индуктора именовања, знатнији удио уобликовању профила српске воћарске терминолгије имале су и ономастичке,посебно топонимијске основе. Топонимијске основе односе се на имена државаили ширих области и имена градова (наших и страних), на елементе рељефа иимена села. За разлику од антропонимијских основа, оне су се дубоко уткале усрпски воћарски именослов.Треће поглавље посвећено је творби. Што се творбених начаина тиче,изведене лексеме запремају готово читав корупс; сложенице и двочланисинтагматски називи углавном се своде на појединачне случајеве. Велик бројизведеница и знатно ужи спектар лексема у улози основинских ријечи,показатељ је да су се за исту основу везивали различити суфикси. У улозиосновинских лексема јављају се углавном именице и придјеви; именичке основесу знатно бројније у односу на придјевске, али су придјевске основе (оневажније), испољиле већи деривациони потенцијал од именичких.Уз све проблеме који се јављају при творбеној анализи обимне грађе (укојој се неријетко одсликавају дијалекатске особине изворног поднебља),творбеном анализом је утврђено да је инвентар суфикса необично велик.Инвентар обухвата 82 суфикса, што упућује на чињеницу да је њиховадјелотворност у обликовању народне воћарске терминологије крајњенеуједначена. Према учесталости могуће их је класификовати на продуктивнесуфиксе (-ка, -ача/-јача, -ица), продуктивније суфиксе (-ара/-јара, -ика/-јика, -анка/-јанка, -уша, -(а)ц, -лија, -уља, -њача; мање продуктивне и непродуктивнесуфиксе (који се јављају — бар ови последњи — као творбени елеменатизанемарљивог бороја деривираних лексема).Плодотворност једних суфикса и неплодотворност других, условило јепојаву продуктивних, мање продуктивних и непродуктивних творбених типова.Они најпродуктивнији творбени обрасци, нпр. придјевска осн. + суфикс -ка:белка (јабука, Врање итд.); именичка осн. + суфикс -ача/-јача: тањирача(јабука) итд., опредјељивали су процес именовања наших воћака и давали мупечат. Мање продуктивни су у номинацију уносили особеност и у творбеномпогледу били чинилац њене ширине.

In our region, in Serbian ethnic and linguistic area, together with the cultivation offruits, there developed general lexis and terminology related to orcharding. Serbianfolk orcharding lexis and terminology as part of the Serbian lexical stock has not sofar been subjected to a lexicological analysis.The lexicological analysis of Serbian orcharding terminology presented in thisdissertation is based on a corpus comprising 1,254 lexical units, excerpted from themost representative monolingual Serbian (or Serbo-Croat) dictionaries, manuals oforcharding, pertinent ethnographic and dialectological reference works, etc.Furthermore, the corpus includes the orcharding lexis of Štokavian region spanningthe whole of the 19th and the 20th century.The core of the orcharding lexicon is made up of the lexis of domestic, Slav origin;apart from that, a considerable part of it is taken up by the lexis of Oriental origin(which had been incorporated into our lexical system via the Turkish language).This dissertation aims, in the first place, to shed light on Serbian folk orcharding lexisand terminology from a word-formation and semantic aspect by presenting it in a clearand systematic fashion. The conceptual organization of the dissertation serves to meetthis goal. Apart from the introductory and the concluding sections, the dissertationconsists of the following three chapters:I. Overview of the Serbian orcharding lexis (based on the fruit trees of Rosaceaefamily);II. Specific terms for fruit trees: lexico-semantic approach;III. Specific terms for fruit trees: word-formation overview.Word-formation and semantic analysis of folk orcharding terminology(representing the main subject of this dissertation) is preceded by a general overviewof orcharding lexis.The First Chapter presents our fruit trees: apple, pear, plum, cherry, sour cherry,almond, peach, apricot, cherry plum, quince, medlar. We have drawn attention totheir significance in the life of the community, and elaborated on their role in cult,ritual and oral tradition. The linguistic aspect includes the development of meaning ofthe analyzed lexemes, as well as their role in phraseology, onomastics and derivation.We have established that the significance of a fruit tree in the daily life, tradition andcult is directly reflected on the linguistic plane: lexemes signifying more importantfruit trees (such as apple, pear, plum, etc.), have more complex polysemic structure,greater derivational potential, and a higher rank in the onomasticon and thephraseological system of the Serbian language.The Second Chapter is dedicated to the semantics of folk terms for various typesand varieties of our fruit trees. Specific terms were viewed as a thematic word group.Our lexico-semantic analysis focuses on the edible fruit as the main inductor ofnominalization. The occurrence of an equivalent or similar characteristic of a fruit,(e.g. colour, taste, smell, etc.) noted among fruit trees of botanically different genera,has found adequate expression on the lexical plane. Theory of componential analysisin the study of lexical meaning has found its true application in the semantic approachto this kind of lexis. By examining the entire thematic group within the abovementionedtheoretical framework, we could derive the common semantic criteriaunderlying the terms of various botanical genera. They are the following: colour,shape and/or size, taste, smell, composition and ripening time. Greater range of fruitvarieties in nature (typical of the apple, pear and peach), implies broader distributionof semantic criteria; smaller range of varieties (such as that of an almond or olive)entails their narrower distribution. All the criteria of semantic decomposition arecharacterized by a two-fold manner of motivation – direct and indirect. Theproportion between the directly and indirectly motivated lexemes varies among thedifferent semantic categories involved.Aside from the edible fruit as the main inductor of nominalization, a significantrole in the profiling of Serbian orcharding terminology is played by onomastic, andespecially toponymic bases. Toponymic bases represent the names of countries orwider regions, as well as the names of towns (domestic and foreign), elements ofrelief and names of villages. Unlike anthroponymic bases, they are deeply rooted inthe Serbian orcharding nomenclature.The Third Chapter deals with word-formation. Concerning the word-formationtypes, derived lexemes are prevalent in practically the entire corpus; compound wordsand bipartite phrases are reduced to the level of isolated cases. A great number ofderivatives and a much smaller range of lexemes acting as base words indicate thatone base word attracts various suffixes. Lexemes acting as base words are mostlynouns and adjectives; nominal bases are significantly more numerous than theadjectival ones, but the latter exhibit a greater derivational potential than the former.Notwithstanding all the usual problems occurring in the course of a wordformationanalysis of massive data (which often reflects dialectal features of therespective region), we have established that the inventory of suffixes is surprisinglylarge. The inventory comprises 82 suffixes, which points to the fact that theirproductivity in the shaping of the folk orcharding terminology is extremely uneven.We can classify them according to frequency into productive suffixes (-ka, -ača/-jača,-ica), more productive suffixes (-ara/-jara, -ika/-jika, -anka/-janka, -uša, -(a)c, -lija, -ulja, -njača; less productive and non-productive suffixes, occurring – the latter, at theleast – as the word-formation elements of a negligably small number of derivedlexemes.The productiveness of one type of suffix and the unproductiveness of others led tothe division of productive, less productive and unproductive word-formation types.The most productive word-formation patterns, e.g. adjectival base + suffix -ka: belka(a kind of apple, the region of Vranje), etc.; nominal base + suffix: -ača/-jača:tanjirača (a kind of apple), etc., represent the key element in the process of namingour fruit trees. The less productive types contributed their idiosyncratic properties tothe process of nominalization, representing a factor of its width