Запажања о аксиологији (права) Радомира Д. Лукића

Abstract

In his philosophy and philosophy of law, Prof. Lukić cherished two basic ideas, which also provided a firm footing for him. First of all, both philosophy in general and the philosophy of law must be systematic in nature. Secondly, philosophy of law must derive from general philosophy – as a rule, from that devised by the author himself. In accordance with these viewpoints, Prof. Lukić had first devised his general cosmological philosophy, and then, upon these foundations, he developed his own philosophy of law. According to Lukić, general philosophy includes three disciplines: ontology, axiology and epistemology/gnoseology. In analogy, the philosophy of law is constituted by ontology of law, axiology of law and epistemology/gnoseology of law. The structure of philosophy of law is a veritable reflection of the structure of Lukić’s general philosophy, conceived and elaborated as a philosophy of the world. In Lukić’s works, axiology (of law) does not have an independent status. On the contrary, it is wholly subordinated to ontology (of law). Moreover, it could be claimed that axiology (of law) is merely a derivative of ontology (of law). Due to the way in which Lukić defined the relationship between ontology and axiology, we could also speak of his axio-ontology, i.e. onto-axiology. In this paper, we present and explain the main critical observation that Prof. Lukić did not analyze with due scrutiny and caution the complex and truly central issue of the relationship between is and ought to be, being/existence and normativity and that he did not elucidate it to the point that would enable to avoid undesirable consequences, such as sacrificing axiology to ontology. It is a great merit of Lukić that he was among the first theoreticians in Serbia to elevate – consistently with the logic and content of his onto-axiology – the survival of the world, as the prime good, the good on its own, to the level of moral duty. He thereby offered and established solid foundations for a plausible ecological ethics. Within the framework of Lukić’s onto-axiology, the concept of dignity is not limited to the man but it applies to all the world’s beings. This shows that the dignity of life as such is the core idea of Lukić’s ontology-axiology. A serious dilemma is raised by the position of justice in Lukić’s legal axiology, for it is not conceived and defined there as an eminently legal value but is rather included among social legal values. Lukić’s isolated discussion on fairness – which arises from the belief that it exists along with justice, as a fairly independent and distinct concept – is received with no less hesitation. There is a nearly total correspondence between the values described in Lukić’s general axiology and those discussed in his legal axiology. An exception is the beauty. While it holds a high, actually the most significant place in Lukić’s general axiology, it does not exist as a separate value in his axiology of law, whereby the view on aesthetic aspects of law is strongly limited, which in no way means that Lukić neglected them completely. Lukić’s manner of analyzing legal values should be approved and supported because while conforming to Aristotelian spirit, he demonstrated the tendency to eliminate any absolutization.

У филозофији и филозофији права проф. Лукић је имао два основна уверења, која су уједно била и два његова чврста упоришта. Прво, и филозофија уопште и филозофија права морају имати систематски карактер. Друго, филозофија права мора произлазити из опште филозофије, по правилу ауторове. Саобразно тим уверењима, проф. Лукић је најпре развио своју општу филозофију космолошког усмерења, а затим је на њеној основи изградио сопствену филозофију права. За њега општа филозофија има три дисциплине: онтологију, аксиологију и гносеологију. Аналогно томе, и филозофија права се састоји од онтологије права, аксиологије права и гносеологије права. Структура филозофије права јесте веран одраз структуре Лукићеве опште филозофије која је замишљена и изведена као филозофија света. Код Лукића положај аксиологије (права) није самосталан. Напротив, она је сасвим потчињена онтологији (права). Штавише, могло би се говорити о томе да је аксиологија (права) тек дериват онтологије (права). Исто тако, могло би се, због начина на који је Лукић одредио однос онтологије и аксиологије, говорити о његовој аксио- онтологији, односно онто- аксиологији. У овом саопштењу се износи и образлаже основно критичко запажање да проф. Лукић није с потребном истанчаношћу и обазривошћу размотрио сложено и уистину средишње питање о односу између јесте и треба, бивствовања и нормативности, да га није изоштрио до мере која би омогућила избегавање непожељних консеквенција, попут жртвовања аксиологије онтологији. Велика је Лукићева заслуга што је код нас међу првима, сходно логици и садржини своје онто- аксиологије, опстанак света као највишег добра, добра по себи, подигао на ранг моралне дужности, чиме је понудио и поставио чврст темељ за једну веродостојну еколошку етику. На тлу Лукићеве онто- аксиологије појам достојанства није ограничен на човека, него се односи на сва бића света. Тако се показује да је достојанство живота као таквог жаришна мисао Лукићеве онтологије- аксиологије. Велику недоумицу побуђује положај правде у Лукићевој правној аксиологији, јер она ту није схваћена и одређена као еминентно правна вредност, него је увршћена у друштвено- правне вредности. Није мања сумњичавост коју изазива Лукићево издвојено разматрање о правичности, што је последица уверења да она постоји поред правде, од ње донекле независна и посебна. Између вредности о којима се говори у Лукићевој општој аксиологији и оних о којима је реч у његовој правној аксиологији постоји скоро потпуна кореспонденција. Изузетак је лепо. Док ово заузима високо, у ствари најистакнутије место у Лукићевој општој аксиологији, у аксиологији права га нема као посебне вредности, чиме је знатно сужен поглед на естетске аспекте права, што нипошто не значи да их је Лукић потпуно изгубио из вида. Треба одобрити и подржати Лукићев начин разматрања правних вредности, јер је при том, сасвим у аристотеловском духу, испољио тежњу да се избегне било каква апсолутизација.