„Tote aber leben länger“. The Second Viennese School and its Place in the Reflections of Selected Composers from the Second Half of the Twentieth Century (Lutosławski, Ligeti, Lachenmann, Harvey)

Abstract

The juxtaposition of classicism and actuality is a good description of the ambiguous position occupied by the Second Viennese School not only in the eyes of the scholars who research it, but also of composers who can be regarded as its successors. However, in the works and writings originating from the Second Viennese School we find a concentration of problems encountered by contemporary composers, especially the modernist ones. The aim of this article is to examine the role played by the representatives of the Second Viennese School in the reflections of selected twentieth-century composers, concerning their place in music history, the expressive categories present in their work, and their ambiguous attitude to tonality. A separate subject to be explored is the discourse used by contemporary composers to describe the music of their predecessors, full of both analytical categories and vivid metaphors. The quoted composers (Witold Lutosławski, György Ligeti, Helmut Lachenmann and Jonathan Harvey) may be identified with more-or-less radical modernist views. This article is guided by the thinking of Gianmario Borio and the idea of “historical appropriation”, according to which analysis of the works of the past helps composers to create their own artistic identities and to define their own place in the history of music.

Јукстапозиција класицизма и актуелности добар је опис двосмисленог положаја Друге бечке школе, не само у очима научника који истражују њена остварења, већ и њених наследника у области композиције. Међутим, у делима и промишљањима која потичу од Друге бечке школе налазимо концентрацију многих проблема с којима се сусрећу савремени композитори, посебно модернистички. Циљ овог чланка јесте испитивање улоге коју представници Друге бечке школе играју у размишљањима одабраних композитора XX века: како ти композитори виде њихово место у историји музике, изражајне категорије присутне у њиховим делима и њихов двосмислен однос према тоналности. Посебна тема коју треба истражити јесте језик који савремени композитори користе за описивање музике својих претходника – језик препун аналитичких категорија и живих метафора. Цитирани композитори (Џонатан Харви, Ђерђ Лигети, Витолд Лутославски и Хелмут Лахенман) могу се идентификовати с мање или више радикално схваћеним модернистичким погледима. Читав чланак је вођен промишљањима Ђанмарија Борија и идејом „историјског присвајања“, према којој анализа дела прошлости композиторима помаже у стварању сопствених уметничких идентитета и дефинисању сопственог места у историји музике.

Јукстапозиција класицизма и актуелности добар је опис двосмисленог положаја Друге бечке школе, не само у очима научника који истражују њена остварења, већ и њених наследника у области композиције. Међутим, у делима и промишљањима која потичу од Друге бечке школе налазимо концентрацију многих проблема с којима се сусрећу савремени композитори, посебно модернистички. Циљ овог чланка јесте испитивање улоге коју представници Друге бечке школе играју у размишљањима одабраних композитора XX века: како ти композитори виде њихово место у историји музике, изражајне категорије присутне у њиховим делима и њихов двосмислен однос према тоналности. Посебна тема коју треба истражити јесте језик који савремени композитори користе за описивање музике својих претходника – језик препун аналитичких категорија и живих метафора. Цитирани композитори (Џонатан Харви, Ђерђ Лигети, Витолд Лутославски и Хелмут Лахенман) могу се идентификовати с мање или више радикално схваћеним модернистичким погледима. Сви ти уметници потичу из Европе, али представљају њене различите регионе и због тога су њихова историјска и културна искуства прилично различита. Читав чланак је вођен промишљањима Ђанмарија Борија и идејом „историјског присвајања“, према којој анализа дела прошлости композиторима помаже у стварању сопствених уметничких идентитета и дефинисању сопственог места у историји музике. Разноликост искустава резултирала је различитим ставовима, понекад с очитим напетостима међу њима, али по многим питањима одликује их изненађујући степен подударности. То ствара занимљиву полифонију у којој се појединачни погледи међусобно коментаришу и надопуњују. Испоставило се да је Друга бечка школа стална референтна тачка у канонима појединих композитора, чак и ако неки од њих заузму полемички став према њој. Уцртавање нових путева у историји музике догађа се на бројне, различите начине. Они нису увек недвосмислено централизовани. Дела Шенберга, Веберна и Берга дубински се анализирају, што указује на поштовање њиховог умећа и познавање композиционих техника које су они користили. Међутим, те анализе немају за циљ да демонстрирају унутрашњу кохезију тих дела, већ пре дијалектику и двосмисленост дубоко укорењене у њима. Карактеришу их, такође, различити приступи самом тоналном систему: његовој трајности, вредности и опсегу утицаја на данашњег слушаоца. Значајно је да музика Друге бечке школе није сведена на проблем нове методе компоновања, већ даје подстицаја за размишљање о питању експресије и духовне поруке. Као таква, она остаје сведочење о егзистенцијалној кризи и покушајима њеног превазилажења. У описима се такође може наћи склоност ка коришћењу метафора, што сведочи о променљивим категоријама музичког мишљења.