Politics, Orthodoxy and Arts: Serbian-Russian Cultural Relations in the 18th Century

Abstract

The complicated political and cultural position of the Serbs who migrated to the Habsburg Monarchy in the early eighteenth century caused the rise of popularity of Russian rulers, who were recognized as protectors of the Orthodox against religious persecution. Political ties were accompanied by a strong Russification of Serbian culture, which was carried out through the mass procurement of Russian liturgical books and the arrival of many Russian teachers to Serbian schools. Ukrainian painters who came to the Metropolitanate of Karlovci brought new forms of baroque religious painting and introduced changes in the structure of the iconostasis. The cult of the Romanov dynasty among Orthodox Serbs in Hungary was amplified by their numerous portraits and engravings.

Сложене политичке и културне позиције Срба који су се населили у Хабзбуршкој монархији током раног XVIII века узроковале су пораст популарности руских владара, који су били препознати као заштитници православља против верског омаловажавања. Политичке везе су пропраћене јаком русификацијом српске културе, која је спроведена кроз масовне набавке руских литургијских књига и долазак многобројних руских учитеља у српске школе. Украјински сликари који су дошли у Карловачку митрополију, донели су нове форме барокног сакралног сликарства и увели су промене у структури иконостаса. Култ династије Романов међу православним Србима у Мађарској појачан је њиховим бројним портретима и гравирама.

Од времена Петра Великог и Великог турског рата (1683–1699) српско-руски односи све више добијају политички карактер. Пећки патријарх Арсеније III Чарнојевић, предводник Срба избеглих 1690. из Отоманског царства, одржава преписку с руским владарима тражећи заштиту од римокатолика. Руски владари наступају као заштитници православних на Балкану, тежећи ка остварењу својих политичких интереса. Такви односи су задржани и у другој половини XVIII века, за време владавине Катарине II, којој су се Срби обратили 1770. с молбом да их заштити од османске власти, што је она и учинила приликом склапања мировног уговора у Кучук-Кајнарџију 1774. Русификацији српске културе у првој половини XVIII века највише су доприносили путујући трговци, називани „Московима”, који су широм Угарске продавали књиге штампане у Русији. Место издања је за православне Србе означавало потврду верске исправности, па је такав начин набавке религиозне литературе опстао све до терезијанских реформи седамдесетих година XVIII века. Током двадесетих година XVIII века, на позив карловачких митрополита, долазе руски и украјински учитељи, који преносе концепте тамошњег школског система у Карловачку митрополију. Српски студенти одлазе на студије на Кијевску духовну академију, одакле пристижу богословски, али и уметнички утицаји. Појединци који одлазе у Русију успевају да направе велике каријере, попут Саве Владиславића, Петра Смелића или Теодора Јанковића Миријевског. На барокизацију српске уметности велики утицај су имали руски сликари који су од двадесетих година XVIII века почели да се појављују у Карловачкој митрополији, посебно Јов Василијевич, Василије Романович и Григорије Герасимов. Такође, уочена је и специфичност утицаја украјинске уметности на српску, превасходно оне настале у Кијево-печерској лаври. Мења се архитектоника иконостаса, који све више расте у висину, а иконографске и тематске новине постепено проналазе место у репертоару српског религиозног сликарства. Тај развијени тип иконостаса остаје доминантан све до друге половине XIX века. Истовремено, под покровитељством руских царева Лавра започиње с деликатном културном трансмисијом идеологије Романових ка народима југоисточне Европе. Поред других дарова, српски монаси су из Русије доносили и слике руских владара. Најчешће су то били графички листови рађени за потребе илустровања књига, док се у појединим случајевима радило о самосталним уљаним портретима великог формата. То није био чест случај, јер су граничне и царинске контроле биле ригорозне, а поседовање таквих слика могло је да изазове сумњу аустријских власти. Православни Срби су гајили велико поштовање према руској владарској династији, кришом набављали и чували њихове портрете, помињали их на литургији, чиме су у очима власти доводили у питање своју лојалност према Хабзбурговцима.