Песнопения в честь великомученика князя Лазаря Сербского в древнерусских нотированных рукописях

Abstract

The manuscript containing the service of St. Lazar Hrebeljanović was presented to the Russian Tsar in 1550 by the abbot of the Hilandar monastery Paisius. We currently know only two manuscripts containing hymns to the Saint Lazar: RNB, Kir.-Bel. 586/843 (eighth decade of the 16th century) and RBB, f. 379 № 66 (mid- 17th century). The older source is more complete. It includes stichera of Small and Great Vespers (on Lord I have cried and aposticha), stichera at the Litya, stichera at the end of Psalm 50, aposticha of Matins, as well as exapostilarion and theotokion. In addition, there are indications that two canons have been performed (a total of 31 hymns). In the younger source the chanting repertoire is much smaller - there are only doxastika and , stichera at the end of Psalm 50 (a total of 6 songs). The doxastika presented in these manuscripts have different musical variants.

Рукопись со Службой святому Лазарю Сербскому (Хребеляновичу) была подарена в 1550 году русскому царю игуменом Хиландарского монастыря Паисием. В настоящее время известно два списка, содержащих песнопения святому: РНБ, Кир.-Бел. 586/843 (80-е года XVI века) и РГБ, ф. 379 № 66 (середина XVII века). Ранний список более полный, в него входят стихиры малой и великой вечерен (на «Господи воззвах» и на стиховне), стихиры на литии, стихира по 50-м псалме, стихиры на стиховне из утрени, а также светилен и богородичен. Кроме того есть указание на исполнение двух канонов (всего 31 песнопение). В более позднем списке репертуар песнопений значительно сокращен – выписаны только стихиры-славники, а также стихира по 50-м псалме (всего 6 песнопений). Стихиры-славники представленные в обоих списках имею различные музыкальные версии.

Пајсије, игуман манастира Хиландара, поклонио је 1550. године руском цару рукопис службе Светом Лазару Српском (Хребељановићу). Данас су позната два преписа која садрже песме свецу: РНБ, Кир.-Бел. 586/843 (осамдесете године XVI века) и РГБ, ф. 379 №66 (средина XVII века). Старији препис је потпунији, он садржи стихире мале и велике вечерње (на „Господи возвах“ и „на стиховње“), литијне стихире, стихиру по педесетом псалму, стихире „на стиховње“ из јутрења, као и светилан и богородичан. Осим тога, помиње се и појање два канона. У млађем препису химнографски репертоар значајно је скраћен и садржи само стихире – „на слава“ и стихиру по педесетом псалму. Све песме су пропраћене напевима забележеним знаменом нотацијом (без додатних ознака, рус. помета), док се киноваром исписане додатне ознаке (пометы) повремено срећу у рукопису из средине XVII века. Реконструкција напева песама остварена је ретроспективном методом. За разлику од Србљака где су подобни указани за стихире свих микроциклуса, осим за литијне стихире, у Кирило-Белозерском рукопису само за стихире „на стиховње“ у великој вечерњи назначен је подобан другога гласа „Кими похвальными венцы“и за светилен – подобан првога гласа „Со ученики иде“. Како је показала анализа, у сваком микроциклусу прва стихира наступа у својству мелодијског модела за остале стихире. Драматургија гласова последовања изграђена је на следећи начин: први глас има улогу својеврсног музичког зачела, трећи и пети глас, као они који се не понављају, интонационо издвајају тропар и стихиру „на слава“ на литији, други глас обједињује стихире велике вечерње, а интонациона веза целог последовања реализована је кроз осми глас. Средином XVII века, уз очување интонацијских веза с првобитним распевом краја XVI века, музички текст се усложњава. Анализа стихире „Приидите соборы верных“ осмога гласа из мале вечерње показује на који начин је појац, користећи се изражајним средствима знаменог распева, нагласио предначинателни карактер песама.