Икона као роба: једна илустрација православног идентитета у Србији данас

Abstract

У Србији од деведесетих година 20. века са већим интересовањем за традицију и Цркву долази до већег интересовање за иконе.. Код православних хришћана икона као визуелни начин молитве има важну улогу у формирању и изражавању верског идентитета. Поставља се питање шта нам иконопис говори о савременом православном идентитету у Србији данас? У фокусу интересовања овог рада је утицај црквеног клира и тржишне потражње на иконописачко стваралаштво. Посматрају се механизми који утичу на конструисање савременог православног идентитета. Код неуцрковљених људи поштовање икона понекад има облик идолопоклонства. Икони се приписују магијска својства. Међутим, и одређени иконографски обрасци имају статус идола. Наиме, велики број иконописаца се по поруџбини бави производњом копија оригиналних дела. Сликари који теолошку поруку изражавају савременим визуелним језиком представљају мањину. Савремене аутентичне иконе се ретко налазе у храмовима. Већина наручилаца икона не жели да им се говори савременим ликовним језиком, већ желе копиране слике из древних времена. Да ли то значи да је савремени православни идентитет сведен на копирање образаца из прошлости?

In 1990s, with the growing interest in tradition and the Church, it came to an increased demand for icons. Icons, as visual forms of prayers, play an important role in forming and expressing religious identity in the lives of Orthodox Christians. The question is: what does the iconography tell us about the contemporary Orthodox identity in Serbia today? The focus of this paper is the influence the church clergy and the market's deiiiand have on the fresco creative work. The mechanisms that influence the construction of modem Orthodox identity have been observed. With the irregular church-goers people the worshiping of icons sometimes takes the form of idolatry. The icon is attributed with magical properties. However, certain iconographic patterns have the status of idols. Namely, a large number of icon-painters get orders to paint copies of original works. Painters who express the theological message using contemporary visual language represent a minority. Authentic contemporary icons are seldom found in temples. Most of the people who order icons do not wish to be communicated by the use of contemporary visual language; what they want are copied images from ancient times. Does this mean that the modem Orthodox identity has been reduced to copying patterns from the past?