From great expectations to great disappointments: Petar Krstić’s contribution to the process of reforms of music education in interwar Yugoslavia (1918–1921)

Abstract

This paper deals with the activities of Petar Krstić in the domain of music education in the first years after the First World War and the constitution of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes. As a long-serving director of the Serbian Music School, Krstić initiated various processes in order to modernize it and transform it into institution of higher level of music education. For that purpose he focused on the school’s internal reorganization and ‘etatization’. As a result, Krstić prepared new school regulations and several drafts of legal texts and started negotiations with the authorities. Krstić’s ideas, plans and his undertakings concerning the reforms during the rule over the Serbian Music School/Music School in Belgrade will be discussed in detail together with their historical value.

Петар Крстић је у својству директора Српске музичке школе/Музичке школе у Београду (1914–1921) након завршетка Првог светског рата започео интензиван рад на њеној реорганизацији и осавремењивању. Полазећи од уверења да ова установа може у блиској будућности да достигне ниво који би одговарао музичким школама у развијеним европским земљама он се усмерио на измене њеног начина функционисања и општег устројства. С тим увези, од изузетне важности била је припрема и усвајање новог Правилника школе, а затим и иницирање преговора с надлежнима из Министарства финансија и Министарства просвете не би ли се школи обезбедила материјална сигурност. Томе је убрзо придодат и предлог о подржављењу школе о чему је Крстић размишљао још у првим месецима управљања, 1914. године, захваљујући чему је настала Уредба Српске музичке школе. Предлог је у форми Нацрта Закона о државним музичким школама у Краљевини СХС предат министру просвете у јулу 1920, а озбиљнији кораци с тим у вези начињени су током 1921. године. Заправо, након поновног обраћања Крстића министру поводом питања подржављења у јуну те године, инициран је обиман рад на припреми одговарајућих докумената и извођењу овог процеса. Тако је отпочео историјски важан процес усвајања Уредбе о Конзерваторијуму у Београду који је имао неколико предфаза и потоњих разрада. Убрзо је питање подржављења Музичке школе у Београду прерасло почетне оквире и претворило се у питање конституисања високих школа за музику – конзерваторијума, на територији читаве земље. Иако напослетку овај процес није формализован, захваљујући њему начињени су помаци у реформи музичког образовања. Наиме, музичке школе у Загребу и Љубљани успеле су да материјализују своја вишегодишња настојања и оформе државне конзерваторијуме током двадесетих година. Рад на Уредби представљао је на известан начин круну активности Петра Крстића у погледу темељног преобликовања Музичке школе у Београду, али и музичког школства уопште. У току дискусија које су вођене пре и након њеног усвајања, Крстић је био прилици да изложи своје погледе на проблем стварања конзерваторијума и сумира дугогодишња размишљања, сазнања и искуства на ту тему. Иако пажљиво аргументована и чврсто утемељена, његова схватања нису наилазила на разумевање чланова комисије за припрему Уредбе, док су је поједини стручњаци оштро критиковали. Крстићеви јединствени погледи и нека врста „еволутивног модела“ који је путем њих пропагирао, нису, међутим, били узрок његовог потоњег дистанцирања од Министарства просвете с чијим челницима је одржавао добре односе од 1919. године. До тога је довело како „одуговлачење“ које је уследило у вези с применом Уредбе и усвајањем пропратних докумената, тако и сплетке које су настале око избора директора будућег Конзерваторијума у Београду. Ипак, Крстићев рад на реформама музичког образовања није завршен 1921. године. Он се наставио током наредне деценије када се Крстић, у улози инспектора Министарства просвете и члана комисије, посветио припреми најзначајнијег документа за ову област у читавом међуратном периоду – Пројекту Закона о уметничким школама.