Ангажман у музичкој критици: написи Павла Стефановића у Музичком гласнику (1938–1940)

Abstract

Студија је посвећена критичарском раду Павла Стефановића (1901– 1985) у Музичком гласнику (1938–1940). У том часопису Стефановић је објавио осамнаест чланака, на преко стотину страница. Он је пратио београдски музички живот – оперске и балетске представе и концерте, наступања домаћих уметника и инострана гостовања. Студија анализира Стефановићев поступак и као карактеристичну црту уочава његов ангажман. Антифашистички и левичарски опредељен, он је реаговао на негативне идеолошке и друштвене појаве које су се испољиле у музици и музичком животу. С друге стране, јасно је изразио свој естетски хедонизам у сусрету с музичким делима и интерпретацијама. Те две компоненте његове личности и његове музикографије живеле су напоредо и међусобно се нису угрожавале. У текстовима објављеним у Музичком гласнику није дошло до ескалације у правцу како методолошког детерминизма, тако ни ларпурлартизма.

Pavle Stefanović (1901–1985) is one of the most prominent Serbian music critics and essayists. He created extensive musicographic work, largely scattered in periodicals. A philosopher by education, he had an excellent knowledge of music and its history. His style was marked by eloquence, associativity and plasticity of expression. Between 1938 and 1940 he published eighteen music reviews in The Music Herald, the longest-running Belgrade music magazine in the interwar period (1928–1941, with interruption from 1934 to 1938). Stefanović wrote about concerts, opera and ballet performances in Belgrade, performances by local and eminent foreign artists. His reviews include Magda Tagliaferro, Nathan Milstein, Jacques Thibaud, Enrico Mainardi, Bronisław Huberman, Alexander Uninsky, Alexaner Borovsky, Ignaz Friedman, Nikita Magaloff and many other eminent musicians. This study is devoted to the analysis of the Stefanović’s procedure. Pavle Stefanović was an anti-fascist and leftist. He believed that the task of a music critic was not merely to analyze and evaluate musical works and musical interpretations. He argued that the critic should engage in important social issues that concerned music and music life. That is why he wrote articles on the occasion of German artists visiting Belgrade, about the persecution of musicians of Jewish descent and the cultural situation in the Third Reich. On the other hand, Stefanović was an aesthetic hedonist who expressed a great sense of the beauty of musical works. That duality – a socially engaged intellectual and a subtle „enjoyer” of the art – remained undisturbed. In these articles he did not go into a deterministic interpretation of the structure of musical composition and the history of music. And he did not accept the larpurlartistic views.