Српски периферни говори – међујезички утицаји и балканистички процеси

Abstract

У раду је представљен један сегмент балканског етно-културно-језичког мозаика – девет особина српских народних говора на језичкој периферији, у двема областима вишевековних интензивних словенско-несловенских етнојезичких и етнокултурних контаката. Oсмотрени говори се по својим суштинским цртама уклапају у „матични дијалекатски тип“. Несловенски језици – румунски и албански интензивно су деловали (и делују) у областима периферних српских народних говора, чинећи да њихово стање у понечему не одражава развојне процесе у централним српским говорима, што је још уочљивије у српским исељеничким, енклавним говорима.

This paper presents a segment of Bakan ethno-cultural language mosaic – nine features of the Serbian vernaculars in the language periphery, the two areas of intensive ethno-linguistic and ethno-cultural contact between the Slavic and the non-Slavic, lasting for several centuries. Taking into consideration that the observed vernaculars belong to the „main dialectal type” by their essential characteristics, the variations are a result of their geographical and linguistic inferiority, as well as them being under the influence of the foreign languages. The non-Slavic languages, Romanian and Russian, have a profound effect on the Serbian vernaculars. In turn, the developmental processes of these vernaculars differ from those of the centralized speech. This phenomenon is especially noticeable in the vernaculars of the Serbian enclaves.