Музички програм Радио Београда између два светска рата и феномен националне и културне „педагогије”

Abstract

Феномен педагошке праксе није нужно ограничен на процес образовања и његову институционализацију, већ се може посматрати знатно шире. Овакво обухватније посматрање педагошке праксе послужило је као полазиште у истраживању музичког програма Радио Београда између два светска рата. Полазећи од чињенице да је радио као масовни медиј поиман као важно средство у процесу образовног и културног уздизања шире популације, неупитно је његово доминантно позиционирање спрам слушалаца. Посебно је наглашена важност радија у процесу успостављања одређених стандарда када је реч о одабиру музике и музичких извођача који би омогућили слушаоцима да усвоје претпоставке о томе које су музичке и извођачке праксе одговарајуће и прихватљиве и обрнуто. Слушаоци су пружали отпор „педагошкој” радијској пракси, посебно када је реч о музичким емисијама. То се може закључити на основу штампаних програма Радио Београда, потом, сведочења уредника и хроничара и, најзад, сачуваних архивских докумената. Путем анализе поменуте грађе, размотрићу видове сучељавања носилаца „педагошке” радијске праксе и слушалаца радијског програма и изнети закључке о његовим ефектима.

According to Bernstein (2000), the concept of pedagogical practice should not be reduced to the educational process and its institutionalisation. On the contrary, it has to be treated as a wider social phenomenon. Bernstein’s approach served as a starting point in the research of musical program of the interwar Radio Belgrade, the results of which are presented in this paper. Considering the fact that the radio as a mass media was understood as a key instrument in the process of social and cultural emancipation of the masses, its dominant position towards consumers was pondered as indisputable. It was particularly acknowledged by the contemporaries who were continually observing and critically examining the program of Radio Belgrade as well as the other radio stations in the Kingdom of Yugoslavia. They were, among other things, accentuating the role of the radio both in the process of creating standards of music performance and music repertoire and the process of formation of music taste of the wider public. Still, although music critics and chroniclers presumed the power of radio in the construction of national identity and musical preferences of the audiences, regarding them as passive subjects whose choices could be completely controlled and conditioned, the reality was quite the opposite. Not only were the radio listeners not passive, but they openly expressed their resistance to pedagogical radio policies in the sphere of music. This assumption derives from the analyses of published programmes of Radio Belgrade, memoirs of the programme editors and archival documents. It points to the fact that radio programme served as a place of collision of antagonistically oriented forces – on the one hand, music editors and professionals who played the roles of cultural and national pedagogues dedicated to the process of mediation of dominant social knowledge, beliefs and opinions and, on the other hand, listeners who were supposed to accept and internalise that knowledge, beliefs and opinions.