On the Future of Music History in Professional and Central-Peripheral European Musical Circumstances

Abstract

In considering the chosen topic, I proceed from the complex relationship between music history, music historiography and musicology, focusing on musicology as an interdisciplinary branch of music history. I consider the issue of its future from two viewpoints: 1) from the viewpoint of the future which we can control through professional means, striving for a certain professional vision and the highest professional criteria, and 2) of the future we cannot influence through the profession itself. This aspect of the future is a problem of peripheral musicologies, because these are axiologically dependent on the centre’s relationships towards the Other and scepticism regarding its evaluation.

Тема коју сам обрадила у овом раду односи се на два важна, а међусобно неодвојива, чврсто проткана проблема, са којима се нужно суочавамо када поставимо питање о будућности историје музике. Реч је о одређењу према самом појму историје музике, томе шта историја музике за нас заправо значи и, у односу на то, о одређењу према значењу и смислу њене будућности. Стога сам при разматрању одабране теме пошла од комплексног односа између историје музике, историографије музике и музикологије, схватајући термин историја музике у тројаком смислу. Као општи, за све појаве и догађаје из саме музичке прошлости али, једним делом, истовремено и као синоним за историографију музике и музикологију; дакле – у одређеној сагласности са тумачењем Леа Трајтлера – и као знање о тој прошлости. Односно, као термин којим се обухватају дискурси о разним појавама и догађајима из музичке стварности једног геополитичког и културног амбијента, а на темељу научно истраженог, систематизованог и обрађеног чињеничног материјала. То знање о прошлости продукује се разним методама, међу којима је кључна музиколошка. Музикологија је тако овде схваћена као интерпретативноконтекстуална „производња” знања о том знању у оквиру историје музике, а са ослонцем у анализи саме музичке супстанце. Усредсређујући се у овом раду управо на музикологију као интерпретативну, интердисциплинарну грану историје музике, размотрила сам питање њене будућности, с једне стране, с обзиром на трансдисциплинарност као кризну тачку развоја музиколошке интердисциплинарности и, са друге стране, с обзиром на дихотомну природу западноевропског вредносног система, у којем однос између централног и периферног још увек функционише као један од темељних вредносних оријентира. Другим речима, имам у виду будућност коју можемо да контролишемо обликујући је у складу са одређеном професионалном визијом и највишим професионалним стандардима, али и будућност на коју не можемо да утичемо професионалним средствима, у којој чак и ти највиши домети вредносно подлежу односу према другом и скепси при његовом уважавању. Питање шта у таквим околностима српска музикологија (као „осведочени” други!) данас чини и шта би још могла/требало да учини, било је покретачки мотив за настајање овог написа, а покушај одговора на то питање – његов жељени циљ.