Миленко Живковић

Abstract

Реч уредника: Наша још увек скромна литература монографија посвећених појединим српским уметницима и њиховом стваралаштву овом књигом добија један нови прилог. Добар разлог што се она објављује као издање Српске академије наука и уметности лежи већ у чињеници да су и њен аутор, Енрико Јосиф (1924-2003), и личност којој је посвећена – Миленко Живковић (1901-1964) били чланови Академије. Осим тога, Јосиф је на студијама композиције био ученик Живковићев, а потом и асистент у његовој класи на Музичкој академији, да би стицајем околност – после преране Живковићеве смрти – ту класу преузео, те постао у том смислу и његов наследник и настављач. Било је зато и природно што је неколико година касније Одељење ликовне и музичке уметности САНУ замолило Енрика Јосифа, као најквалификованијег, да личност свога професора монографски обради и осветли његово стваралаштво, као и разна поља остале његове делатности. Он је то и прихватио и учинио, али – из ко зна којих разлога – за живота није дао у штампу. Сада, пошто се и његов животни пут завршио, његова сапутница, госпођа Вера Јосиф иницирала је, и финансирала објављивање, а овдашња јеврејска заједница и њен рабин, господин Исак Асиел, предузели су да рукопис у потпуности припреме за штампу. Мени је, као секретару Одељења, припала улога уредника. Полазећи од тога да свака књига ове врсте говори не само о личности којој је посвећена него, у другом смислу, и о своме писцу, нисам желео да на било који начин, осим чисто техничког, интервенишем у Јосифов рукопис. „Стил је човек“ – речено је, а та максима више од било којег примера вреди за човека Енрика Јосифа; с тим ће се, верујем, сложити сви који су га познавали и који га још добро памте, јер је сасвим доскора живео међу нама. Сви памте његов упечатљив лик и бујну, ватрену природу која се једнако исказивала музиком као и говорном речју, често необичне лексике, али никад равнодушном, већ увек свесрдно ангажованом за своје идеје и ставове. Све се то одсликава на много места и на страницама ове књиге, па нисам себи дозволио да таква места и мало „ретуширам“. Па ипак, тај и такав аутор (толико различит од смирене акрибије једнога, на пример, Властимира Перичића) успео је не само да лик свога професора Живковића осветли с пуним поштовањем и љубављу (уз један топли In memoriam у закључку), него и да његову веома разноврсну и врло разнострану делатност прикаже довољно систематично и прегледно да се могу сагледати сви њени правци и домети, као и мера њиховог значаја за нашу средину његовога времена.