Концепцията за синтактикофункционалната раздвоеност на частите на речта в тюркските езици

Abstract

Турски језици, као што је познато, тако су устројени да се ве лики део лексичких јединица њиховог вокабулара, уколико се изго воре изоловапо, тј. ван синтаксичког контекста, ие могу одредити као представници ове и ове, односно те и те врсте речи — недостаје им она морфолошка препознатљивост која је својствена лексичким јединицама индоевропских језика. Управо уочавањем у том смислу препознатљиве индоевропске језичке стварности тзв. врсте речи и јесу издвојене као теоријски појам неопходан за функционисање општелингвистичког мстајезика. Турколозима су школовањем у свест усађене у европским стручним срединама преовлађујуће метајезичке навике, па они стога пикако да изнађу задовољавајући начин па који би појам врсте речи могли искористити као делотворно оруђе при ликом описивања турских језичких факата. Аутор даје приказ пеус клађених мишљења и класификационих поступака на том проблем ском подручју у туркологији. Посебно се критички осврће па данас (широко усвојену) примену синтаксичко-функционалних критерија у Подели речи на врсте. Сагледавањем слабости таквог методолошког поступка добијају се неки свестранији увиди у природу језичког фе помеша, што ће неминовно наћи одговарајуће одјеке на плану опште језичке теорије.