Values and Attitudes in Language Standardization

Abstract

Процес jезичке стандардизациje подразумева три фазе: дескриптивну, нормативну (регулативну) и перформативну. Прашка школа je допринелада се оне с теориjске тачке гледишта студиозно осветле. Остаje, међутим, да се неки концепти joш више продубе, односно прецизниje саглeдajy. Аутор овог пута преузима на себе задатaк дa далье развиje теориjску мисао прашке школе у два правца: (1) утвpђивањем критериja по којима ћe ce спознати да ли je могуhe или не обjективно, т). научно фундирано вредновање jезичких појaва подвргнутих контроли стручњака; (2) истраживањем фактора под чиjим се утицаjем формирajу ставови говорне заjеднишe пpeмa jезику коjим се служи. По аутору, општи вредносни критериј требало би пре свега да узима у обзир функционалну адекватност jезичке побединости о коjoj се расправља, тј. умесност њене појaвe под датим социjално-лингвистичким околностима. Осим тога, будући да je сам jезик систем, она би се морала испитати и с обзиром на степен систематичности који испољава. Наjзад, потребно je утврдити да ли она стоји у пуној сагласности са оним што je вeћ постојeћa норма у jезику. Што се тиче става говорних представника према сопственом jезичком изразу, он никако ниje за потцењивање; о њему стручњак приликом нормативних интервенциja мора повести рачуна. Таj став ниje у свакоj прилици рационално заснован. Неизбежна су ту и антирационална опредељења (изазвана каквим емоционалним доживљаjем, односно везаношћy ca увреженом традицијом). Ни њих стручњаци не смеју превиђати. Аутор, даље, скрећe пажњy на спрегу антагонистичких тенденциja (изолационализам/универзализам, итд.), које неминовно узимаjу маха при развоју стандардних jезика, инкорпорирajyћи их у репертоар оних проблемских подручja чије прецизниje осветљавање спада у непосредне задатке савремене социолингвистичке теориje.