Језик као средство преосмишљавања идентитета књижевног дела (анализа лексике првог српског превода Књиге о џунгли из 1924. године)

Abstract

У раду се анализирају семантички, ономастички и стилски аспекти лексике првог српског превода Киплингове Књиге о џунгли, који је под насловом Голишан или Приче из Индије издат у Београду 1924. године. Текст овога превода, чији је аутор Никола Цвијановић, настао је у духу стваралачки ангажованог преводилаштва, којег је у савременој српској транслатологији успоставио Станислав Винавер. У складу са Винаверовом тезом о преводу књижевног дела као мосту између ауторовог наративног света и света сопствене духовне културе, идентитет изворног текста Књиге о џунгли темељно је језички преосмишљен тако да одговара циљној, српској, култури. Стога он врви од дијалектизама, неологизама, мотивисаних антропонима, стилских обрта у духу српске усмене традиције и сл. Будући да се у процесу стваралачки ангажованог превођења идентитет изворног дела језички преосмишљава тако да одговара обрасцима циљне културе, аутори се у закључку рада окрећу питањима легитимности и оправданости оваквог преводилачког поступка.

This paper deals with the linguistic and stylistic aspects in the analysis of the first Serbian translation of Kipling’s The Jungle Book, which was published in 1924 in Belgrade under the title Голишан или приче из Индије. Pondering the issues pertaining to the origin, development and the reception of the above-mentioned translation in the Serbian cultural climate, and analyzing the elements of its idiosyncratic lexicon and stylistic framework, with the aim of improving the practice of literary translation in general, the authors reached the conclusion that, in the process of translating a literary text in Serbian, translators deploy various linguistic devices in order to affect the dynamics of the narrative, its local colour, stylistic markedness, etc. In accordance with that, the work on literary translation often requires a solid understanding of the potential of applying the following linguistic devices: - the levels of dialect lexicon from different regions in which Serbian is spoken, including local specific personal names (appellatives), names of animals (zoonyms) and names of places (toponyms); then, idioms (expressions) containing folklore motives, as well as more complex idiomatic forms (proverbs, sayings, etc); - the levels of expressive, phono-stylistic and word-formational potential of the Serbian language, especially concerning their verbal units representing the process of lexicalization of onomatopoeic forms contained in the source text.