Le sud-est européen et l'Europe: Origines et perspectives d'une altérité mal assumée en marge de l'élargissement européen

Abstract

Depuis l'Antiquité l'histoire de la Péninsule balkanique est jalonnée d'alternances entre clivages culturels ou politiques et synthèses de civilisation: Grèce, Rome, Byzance, Empire ottoman. Ce qui a créé une superposition de nuances et de différenciations ethniques et nationales selon les lignes de partage confessionnelles et culturelles, idéologiques et politiques. La rémanence de ces lignes de partage, issues en partie du Moyen Age, et qui ne cessent de se démultiplier depuis le XIXe siècle, fait que les Balkans oscillent de nos jours entre adhésion aux processus d'intégration euro-atlantiques et processus de désintégrations successives sur la base des singularisassions communautaires et de pulsions identitaires. Menace majeure de la stabilité européenne au XIXe siècle connue à l'époque sous la dénomination de "Question d'Orient", la crise balkanique est depuis la fin du XXe siècle une zone d'ombre sur la toile d'intégration européenne. Les redoutables difficultés à gérer cette crise désormais redevenue chronique, font que les Balkans, indépendamment ou non de toutes autres contradictions euro-atlantiques, apparaissent comme un espace crucial au sein duquel la future Grande Europe joue tout ou partie de son avenir

Naziv Balkan za Balkansko poluostrvo kao geografski koncept nastao je početkom 19. veka kada ga je tako nazvao geograf A. Zeune, po turskoj reči Balkan (= planina). Od najstarijih vremena na tom prostoru se smenjuju i prepliću evropske i evroazijske sinteze i podele. Jedna od najstarijih je prirodna i kulturološka granica koja ga je delila pravcem istok-zapad planinskim masivima Rodopa i Šare, od Crnog i dalje do Jadranskog mora. Iako je Cvijić naučno pobio postojanje te proizvoljne geografske podele, ona je označavala simboličnu granicu izmeću južno-mediteranskog dela, pod manjim ili većim uticajem helenske civilizacije i severnog kontinentalnog, najvećim delom planinskog karaktera poluostrva. Antička, grčka i rimska, zatim vizantijska civilizacija označavaju dug period velikih kulturnih i državnih sinteza, dok se kasnije javljaju nove državne tvorevine na temeljima postojeće kulturno-istorijske baštine donoseći značajne slovensko-vizantijske civilizacijske doprinose u tom delu Evrope, na razmeđu istočnog i zapadnog hrišćanstva srednjeg veka. Osmanlijsko osvajanje Balkanskog poluostrva označava početak jedne nove civilizacijske sinteze na ovim prostorima. Ovaj period predstavlja svojevrsni produžetak srednjevekovnog perioda, ili u najmanju ruku usporavanje novovekovnih istorijskih procesa koji se za to vreme odvijaju u ostalim delovima Evrope. Nestankom hrišćanskih država ulogu etnarha usvajaju crkveni poglavari, čime se može objasniti sinergija između Crkve i obnove državnosti na ishodištu otomanske dominacije. Pod uticajem prosvećenosti, romantizma i racionalizma ali donekle i preuzimanjem srednjevekovnih državnih i kulturnih tradicija nastaju obnovljene i nove državne tvorevine na razvalinama Otomanske imperije. Odraz težnje do tada podređenih naroda ka državnoj samobitnosti te državne tvorevine su istovremeno i poligon za podele interesnih zona između evropskih sila u periodu između Bečkog i Berlinskog kongresa. Pod nazivom "Istočno pitanje" ova hronična evropska kriza našla je svoje ishodište u Balkanskim ratovima, ali i u sarajevskom atentatu kao detonatoru Prvog svetskog rata. Kao posledica u prvom redu evropskih suprotnosti dovodeći najveći deo kontinenta do svojevrsne civilizacijske regresije svetski ratovi su na balkanskim prostorima dodali postojećem teškom istorijskom nasleđu nove ideološke, političke i etno-konfesionalne podele. Dok ostali delovi Evrope prevazilaze svoje tragično iskustvo iz prve polovine 20. veka uz pomoć tržišnih, institucionalnih i političkih dugoročnih integracija, dotle ce na balkanskim prostorima obnavljaju stari i otvaraju novi sukobi. Kao da izostanak evro-atlanskih integracionih procesa označava neminovnost državnih, etničkih, kulturnih i jezičkih dezintegracija. Pred budućnošću velikog dela Balkanskog poluostrva isprečuje se više pitanja ne koje je teško dati odgovor, nego razvojnih i perspektiva koje bi davale osnove prosperitetu i stabilnosti. To je pitanje da li je tim prostorima (takozvanog zapadnog Balkana), namenjena uloga svojevrsne tampon zone na margini evropskih integracija (unekoliko sindrom evropske Srednje Amerike), ili je u pitanju solipsističko i autarhično, etnocentričko i samodestruktivno opredeljenje upravljačkih slojeva novih državica na tom prostoru? Osim ako to nije korelacija između balkanske i evroatlanske sebičnosti i kratkovidosti. Bilo kako bilo, istorijsko iskustvo ukazuje da je balkanski prostor bio i ostao pokazatelj evropskih kontradikcija koje na ovom trusnom području u kritičnim periodima ispoljavaju svoj eruptivni karakter. Zato bi bilo dobro imati u vidu da Evropa, sa svojim nespornim civilizacijskim dostignućima, ima odgovornost za ceo balkanski prostor kao zalog dela ili celine svoje budućnosti.